Изложба Толстој и Достојевски у српској култури - секција Толстој
29. марта 2021. Градскa библиотекa Вршац

ПРВИ ПОМЕНИ Л. Н. ТОЛСТОЈА КОД СРБА
(у штампи и периодици)

Лав Николајевич Толстој спада у оне велике светске писце чија величина није могла дуго остати непозната другим културним и националним срединама. У том смислу, његово име и стваралаштво врло рано доспевају и у српске културне кругове. Заправо, Толстој је први међу руским књижевним великанима којег је српска јавност упознала и за кога је безмало пола века показивала јвеће интересовање од свих руских и европских писаца.

Од првог јављања Толстоја у књижевности, кад је у руском часопису Савременик 1852. године објављена његова биографска повест ДЕТИЊСТВО, до првог помена о њему у српској јавности прошло је непуних 15 година. Овај период представља сразмерно кратко време када се узме у обзир постојање тада релативно споре и слабе комуникације између ова два народа, а нарочито велика географска раздаљина између њих.

На првој страни београдског листа Световид за 1867. годину објављена је новинска белешка о раду на роману РАТ И МИР руског писца Лава Николајевича Толстоја. Након овог првог помена, Толстојев литерарни рад и личност веома брзо постају опшепознати српској културној јавности. Већ крајем XIX века преведена су, популарисана и критички истражена сва његова дела. Исто тако, пишчева личност била је вишестрано проучена и представљена у свим облицима стваралачког испољавања − од уметничких, белетристичких, књижевно-критичких, политичких, филозофских, религиозних, мисаоних и личних назора, понашања и учења. До средине XX века број прилога о Толстоју у српској периодици досегао је број од 1 500 наслова. Није било ниједног угледног српског критичара, биографа, публицисте и књижевника који није изрекао свој суд о великом руском писцу или му посветио озбиљан критички рад у неком од угледних српских часописа (Светoвид, Даница, Српски књижевни гласник, Летопис Mатице српске, Отаџбина, Јавор, Дело, Бранково коло, Застава, Преодница, Политика и други). Поред домаћих текстова, наши часописи објављивали су све значајне преводе критика и тумачења Толстојевог дела, између осталог студије Ромена Ролана, М. Г. Хофмана, Георга Брандеса и других.

ПРВИ ПРЕВОДИ Л. Н. ТОЛСТОЈА КОД СРБА

Лав Николајевич Толстој био је и остао до данас један од најпревођенијих и најчитанијих писаца код Срба. Пре првих превода, Толстој је међу српским интелектуалним круговима читан и у оригиналу. Томе доприноси чињеница да је у XIX веку руски језик био нека врста другог говорног језика српске интелигенције.

Први превод Толстоја на српски језик је приповетка МЕЋАВА, објављена на насловној страни новосадског листа Даница 1868. године. Ово је не само први наш превод Толстоја већ и један од првих његових превода уопште међу словенским, па чак и европским народима. Србе су у овом послу претекли једино Чеси, који су осам година раније (1860) превели једну Толстојеву приповетку.

Након објављивања још неколико мањих Толстојевих приповедака, српска јавност почела се упознавати с великим делима овог писца путем периодичних часописа. До краја XIX века у Србији је било објављено укупно 200 превода Толстојевих дела, другим речима, све што је писац до тада написао и објавио. Према томе, чак и у погледу објављивања Толстоја Срби стоје на другом месту, одмах иза Немаца, а далеко испред Француза и Чеха.

Међу бројним Толстојевим преводиоцима већ тада се издвојила неколицина појединаца чији се преводи и данас сматрају најуспелијима и доживљавају бројна поновљена издања. Ти преводиоци били су литерарно најобразованији и најсигурнији познаваоци руског језика и Толстојевог дела. Међу њима су књижевници и песници – Милован Глишић, Светолик Ранковић и Војислав Ј. Илић, угледни књижевни посленици и оснивачи часописа – Ђорђе Поповић Даничар, Јован Максимовић, Окица Глушчевић, Зорка Велимировић, Милоје Сретеновић и Љубица Анастасијевић.

ПРВЕ ТОЛСТОЈЕВЕ КЊИГЕ КОД СРБА ДО 1900. ГОДИНЕ

До краја XIX века Срби су на своме језику прочитали углавном сва до тада објављена Толстојева краћа дела (приповетке, приче, драме, расправе, публицистичкe списe и слично). Часопис Даница већ 1870. године објављује приповетку ПОРОДИЧНА СРЕЋА у 13 наставака, да би седам година касније (1877) иста приповетка доживела своје засебно издање у едицији Библиотеке за женски свет, са измењеним насловом СРЕЋА У БРАКУ. То је уједно и прва објављена књига Лава Н. Толстоја код Срба. Посебно је занимљив случај са приповетком КРАЈЦЕРОВА СОНАТА. Њено превођење уследило је непуну годину дана након што је написана, а штампана је, као и у Русији, 1890. године. Док је у Русији одмах доживела забрану руске цензуре, дотле је у Србији штампана чак четири пута (два пута у новинама и два пута као засебно издање).

Иако је већина великих Толстојевих романа већ била објављена у Русији и позната широј, па и нашој јавности, ни у Србији ни у околним словенским земљама до краја овог периода нису се стекли одговарајући услови за њихово објављивање. У то време није још било већих издавачких кућа које би биле спремне да штампају тако обимна дела. Већина Толстојевих романа првобитно је била штампана у периодици, у наставцима, да би тек неколико година касније доживела своја засебна издања. Излажење романа ВАСКРСЕЊЕ трајало је непуну годину дана, док су АНУ КАРЊИНУ читаоци пратили у наставцима готово две године.

ШТАМПАЊЕ ТОЛСТОЈЕВИХ КЊИГА У СРБИЈИ ОД 1900. ДО 1933. ГОДИНЕ

Занимљив је предлог српске књижевнице и врсног књижевног критичара, Исидоре Секулић, о начину превођења појединих Толстојевих дела: АНУ КАРЕЊИНУ – тај чудесан врхунац уметности који се диже између две тешке кризе Толстојева неверовања у лепу уметност – то дело би, као неку огромну грађевину, требало можда да преводи читав низ специјалиста, почевши од оног који дршће пред лепим коњем, па до оног који се узбуди пред новорођенчетом.

До Првог светског рата у Србији су преведена и штампана сва Толстојева дела, чак и она која писац није за живота издао. Једини изузетак су ДЈЕЧАШТВО и МЛАДОСТ, који су штампани тек 1920. године, више од 50 година од објављивања. Велике осцилације у темпу превођења појединих Толстојевих дела наводе нас на закључак да се у избору дела код нас у то време више водило рачуна о укусу публике, него о квалитету уметничких дела. Тако су целовито издање РАТА И МИРА Срби добили 1901. године (у Русији је штампан 1869); прво, скраћено идање романа ВАСКРСЕЊЕ 1899. године (истовремено са руским), док његово потпуно, од руске цензуре неоштећено издање добијамо 1914. године. Роман АНА КАРЕЊИНА штампан је први пут као засебна књига 1910. године (1878. године у Русији). Године 1933. појављује се велики издавачки подухват у издању Народне просвете: први пут добијамо Изабрана дела Лава Толстоја у 30 књига.

ТОЛСТОЈ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ

Од првих сустрета са овим писцем ни руска, ни српска културна јавност, па ни они који су се бавили књижевном критиком нису остајали равнодушни на његову умјетничку озбиљност и снагу талента. Толстоју се у Србији више од једног века указује најозбиљнија пажња од стране највећих књижевних посленика: од Милована Глишића, Јована Скерлића, Јована Максимовића, Велибора Глигорића и Војислава Бојовића, преко књижевника Лазе Лазаревића, Војислава Илића, Станислава Винавера, Исидоре Секулић и Иве Андрића, до савремених критичара Николе Милошевића, Драгана Недељковића, Витомира Вулетића и Љубише Јеремића. Поред анализе уметничких остварења овог писца, ништа мање пажње није придавано ни његовој личности и биографским подацима.

Избор из српских студија о Л. Н. Толстоју

Момчило Настасијевић
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

(књижевница)
Други народи могу како хоће, Славени не смеју одрицати Толстоја који је „отишао“, растао се од уметности пошто је довршио уметнички задатак. У Славенима живи метафизички немир: проблематика без краја и конца, са вечитом тежњом на другој страни. Достојевски је био пуна инкарнација те славенске суштине; Толстој је њен тешки и величанствени процес. (Два Толстојева одласка, у: Сабрана дела Исидоре Секулић, књ.7: Из страних књижевности I, Нови Сад, Матица српска, 1962)


ЉУБИША ЈЕРЕМИЋ

књижевни критичар
У популарним представама (...)Толстој се поистовећује са ликом старозаветног старца, пророка и мудраца, снажног и виталног као сама земља!
(Мала књига о Толстоју, Београд, Издавачко предузеће „Филип Вишњић“, 2007).


ИВО АНДРИЋ

књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност
Oткад људи људима причају о људским судбинама и односима, о појавама и облицима живота и света, о вечитим тежњама и сновима смртника, није било приповедача веће снаге ни јаче убедљивости (...). Ни срспки језик, ни раздаљине које деле нарави и обичаји, ни разлике у друштвеним односима и погледима, ни промене у сензибилитету и у начину књижевног изражавања, ништа није могло спречити то (Толстојево) дело да уђе у све земље и народе, да мирним а незадржљивим ходом великих уметничких остварења освоји цео свет, и задржи се у њему трајно.
(О Толстоју, у: Књижевна реч, Год. 21, бр. 399, јул 1992)


ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ

књижевник
Не треба нико други да пише. Толстој је Аном Карењином казао све.


ВИТОМИР ВУЛЕТИЋ

професор на Катедри на руски језик и књижевност

Откуд Толстоју тако снажно развијено иначе непознато чуло да продре у психологију нестајања, у суштину последњег даха, чак и после последњег даха? На ово питање може се одговорити само тиме да је Толстој изванредно познавао психологију живота, психологију борбе, човекову психологију, њено настајање, трајање и нестајање, као и целокупан сложени процес који се у човеку догађа између тренутка настанка и тренутка нестанка.

(Лав Толстој као приповедач, у: Руске књижевне теме, Београд, Светлосткомерц, 1996)


ТОЛСТОЈ У СРПСКОМ ПОЗОРИШТУ

За Толстојево драмско стваралаштво у Србији се почело рано сазнавати и брзо му се указивати пажња. Први спомен неке његове драме објавио је новосадски лист Позориште још 1886. године, што значи исте године када се за ту врсту његовог уметничког рада јавно сазнало и у Русији. Од тада је српска позоришна публика редовно сазнавала за сва Толстојева драмска остварења. Године 1888. преведена је на српски његова драма ЦАРСТВО МРАКА. Ипак, прво постављање Толстоја на српску позоришну сцену уследило је тек 1904. године, када је Народно позориште у Београду извело драму ЦАРСТВО МРАКА у пет чинова, у новом, савременом преводу Јована Максимовића. После ове премијере Толстојево драмско стваралаштво прихватиле су и остале позоришне сцене, пре свега Српско народно позориште у Новом Саду, Шабачко, Сомборско и друга угледна позоришта. Непосредно након превођења, Толстојеве драме су стављане на репертоар, да би се до почетка Другог светског рата готово сваке друге сезоне изводило по неко његово дело. Најчешће је извођено ВАСКРСЕЊЕ (чак 8 поставки) затим ЦАРСТВО МРАКА и ЖИВИ ЛЕШ (5) и АНА КАРЕЊИНА (4). Од 1946. године највише се изводи представа ЖИВИ ЛЕШ, а приметне су и бројне иновације у избору и приступу текстовима – драматизовање РАТА И МИРА, балетско извођење АНЕ КАРЕЊИНЕ, те адаптација ПРИЧЕ И КОЊУ за мјузикл и луткарску представу за децу. Средином 2011. године постављена је на сцену Народног позоришта у Београду представа МИСИС ТОЛСТОЈ, која приказује последњу годину живота славног писца и проблематизује његов однос са супругом.

ТОЛСТОЈ НА БИТЕФУ

Београдски Интернационални Театарски Фестивал (Битеф) основан је 1967. године са циљем да прати и подржава најновије позоришне тенденције. Временом је постао један од водећих европских фестивала. Приказује најхрабрије сценске експерименате који воде ка разарању драмске форме, али истовремено и значајна класична остварења и представе традиционалног театра. У новије време Битеф приказује нова и иновативна достигнућа светског 'мејнстрима', представе постдрамског и невербалног сценског израза, као и оне реализоване уз помоћ нових технологија. У оквиру програма класичних остварења, на 38. Битефу (2004) играна је представа РАТ И МИР. Почетак романа московског театра „Мастерская П. Фоменко” у режији Пјотра Фоменка, савремена адаптација великог Толстојевог дела.

Толстојева преписка са Анђом Пертовић

Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године, седамнаестогодишња Београђанка Анђа Пертовић, ћерка Димитрија Мите Петровића, народног посланика и председника пореске управе, и сестра чувене сликарке Надежде и писца Растка Петровића, упутила је три писма Лаву Николајевичу Толстоју са намером да приволи великог писца да се заузме за Србе и јавно пружи подршку словенској браћи. Анђина писма нису остала без одговора, чак су подстакла Толстоја да напише спис под називом О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ово дело, иначе једно од његових последњих, објављено је у Србији свега неколико месеци након руског издања. Књига почиње речима: Једна српска жена обратила ми се питањем шта мислим о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустрије, извршеној ових дана. Ја сам јој укратко одговорио, али ономе ко би се евентуално интересовао о томе, желим што јасније и подробније могу да изразим своје мишљење о том догађају. По Толстојевој смрти, његов доктор Душан Маковицки послао је Анђи велику Толстојеву фотографију и више свезака његових последњих текстова, као и неколико ловорових листова с Толстојевог гроба. Он 1911. године долази у Београд да лично упозна Анђу.

СРПСКИ РАТ И ГРОФ ВРОНСКИ

(српска верзија завршетка АНЕ КАРЕЊИНЕ)

У науци је добро позната чињеница да се осми и последњи део романа АНА КАРЕЊИНА базира на друштвено-политичким питањима која су била актуелна у тренутку писања овог романа. Наиме, вест о српско-турским ратовима (1876-1879) и масовни одзив руских добровољаца жељних да помогну својој словенској браћи, нашли су своју књижевну транспозицију у овом Толстојевом роману. Неколико пута у осмој глави јунаци расправљају о српском рату, наводе како у високом друштву то постаје општа тема и како се народ диви јунаштву Срба и Црногораца. У IV и XV глави осмог дела говори се о томе да гроф Вронски, након Анине смрти, решава да се прикључи добровољцима и поведе са собом читав ескадрон војске о свом трошку. Овде се у роману завршава прича о грофу Вронском. Срби, међутим, због мноштва подударности, али не и конкретних доказа, негују своју верзију о томе шта се са Вронским десило по доласку у Србију.

У бици код Адровца (село у централној Србији) заиста је погинуо руски добровољац пуковник Николај Николајевич Рајевски, за којег Срби верују да је за живота послужио Толстоју као прототип грофу Вронском. Рајевски је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. године (његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману РАТ И МИР). Рајевски у Србију долази 1876. године и са собом доводи велики број руских добровољаца. Његово тело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у Саборној цркви коме је присуствовао краљ Милан. У Горњем Адровцу, на месту где је погинуо, подигнута је црква Света Тројица, у народу позната као шарена или руска црква.

СРПСКИ ТОЛСТОЈЕВИ

(директни потомци Толстојеви живели у Србији)

Лав Н. Толстој и Софија Андрејевна имали су 13 деце. Најстарији син Сергеј имао је сина Сергеја, који је умро без наследника. Следеће дете била је ћерка Татјана. Треће дете био је син ИЛИЈА (умро је у Америци 1933. године). Он и његови мушки потомци основна су наследна линија Лава Толстоја. Мало је познато да је троје Илијине деце са породицама живело у емиграцији у Србији, у периоду од Октобарске револуције до 1945. године.

ИЛИЈА ЉОВОВИЧ имао је осморо деце. Најстарије синове Михаила и Андреја однео је вихор грађанског рата, док су спасење у нашој земљи нашли синови Илија и Владимир и ћерка Вера.

ИЛИЈА ИЉИЧ је живео у Београду. Написао је 1957. године Српско-хрватско-руски речник, први такав речник издат у Русији. Његов син Никита, чувени лингвиста, слависта и академик рођен је у Бршцу 1923, а умро у Москви 1996. године. Никитине ћерке, Марта и Ана, обе филолози, рођене су и живе у Русији.

ВЛАДИМИР ИЉИЧ је у Београду завршио Пољопривредни факултет и као агроном настанио се у Новом Бечеју. Имао је два сина, Олега (сликара) и Илију (професора МГУ). Олег има Наталију (академски сликар) и Петра (журналиста), а Илија синове Илију и Владимира. Владимир Иљич данас је директор завичајне збирке Јасна Пољана.

ВЕРА ИЉИЧ похађа Харковски институт у Новом Бечеју, након чега се удаје у Новом Саду и рађа сина Сергеја. Након развода сели се у Париз, где је изградила велику уметничку каријеру као естрадна уметница (под псеудонимом Вера Тол). Живот је завршила на Флориди.

У јуну 2010. године Друштво за очување спомена на Русе у Србији успело је да окупи у Београду око 15 основних и десетину бочних потомака Толстојевих који су везани за Србију, чиме се у нашој култури дао велики допринос обележавању стогодишњице смрти великог писца.

СЕЋАЊЕ НА ТОЛСТОЈА У СРБИЈИ

Бројни примери током 20. века говоре о томе како се личност и дело Лава Николајевича Толстоја дубоко укоренило у српску културу. Гроф Толстој изабран је 3. фебруара 1910. године за дописног члана Српске краљевске академије. У Годишњаку Српске краљевске академије за 1910. годину, као преседан, штампана је опширна биографија и библиографија књижевних радова, коју је аутор лично послао.

Неколико година раније, 1908. године Руско-српски клуб у Београду, поводом прославе Толстојеве осамдесетогодишњице, прогласио је великог уметника руске земље својим почасним чланом, доделивши му за ову прилику специјално издађену диплому, украшену врло богатом орнаментиком. Њен текст, исписан ћириличком калиграфијом, гласи: ДИПЛОМ Руско-Српског клуба своме почасном члану – грофу Госп. Лаву Николајевичу Толстоју у Београду 7. септембра 1908. Данас се она чува у архиву Толстојевог музеја у Москви.

Бројна су и разноврсна обележавања Толстојевих годишњица током 20. века: од књижевних вечери, трибина, разговора, сећања, беседа и концерата до представа њему у част. Нови Сад, као и још десетак већих градова у Србији одавно имају Толстојеву улицу, али је у овом граду, у тој истој улици, поводом стогодишњице смрти постављена спомен-биста у част Лаву Толстоју.

ДР ЈОВАН МАКСИМОВИЋ
(1864-1955)

Др Јован Максимовић, врстан преводилац и зналац руске књижевности, први је на српски језик превео Толстојев роман Васкрсење, драму Царство мрака, и чувену студију О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Превео је скоро сва књижевна дела Достојевског и Тургењева, приповетке Чехова и Гогоља, књиге Островског, Куприна, Алданова. Лично је познавао великана руске књижевности и био код њега у посети у Јасној Пољани 1909. године. Максимовић је докторирао на Пушкину, радио као професор руског језика у Трећој београдској гимназији, објавио књигу прича за децу Невенче (1887). Удружење књижевних преводилаца Србије и породица Максимовић од 1975. године додељују награду за најбољи превод руске прозе из фонда Др Јован Максимовић.

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА

Кад сам се, почетком маја месеца 1909. године враћао из Москве са прославе Гогољеве стогодишњице, мене поче освајати све јача и јача жеља, да свратим на који часак у Толстојеву Јасну Пољану, која ми беше уз пут – само неколико врста од жељезничке пруге.

****

Толстој, кад је здрав, примао је свакога, ко жели да се са њиме разговара. Он је у том погледу ишао тако далеко, да је примао чак и људе који одричу његово учење и који долазе да њега осуђују.

Контакт

Градска библиотека Вршац
Светосавски трг 2, 26300 Вршац
Тел: 013/832-955
e-mail: bibliotekavrsac@mts.rs

Радно време
Од понедељка до петка 07:30 - 20:00 сати, суботом 8:00 - 12:00 сати.

 Потврђујем тачност података

Маилинг листа

Питања

Питајте библиотекара и добићете одговор у најкраћем могућем року.

2018 © Градска библиотека Вршац - Сва права задржана
Top