ФОНДОВИ ➜ стара и ретка књига
О ЧЕТИРИ РЕТКЕ КЊИГЕ НА ЛАТИНСКОМ
У ВРШАЧКОЈ ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
(Текст предавања одржаног крајем августа 2001. у Салону Градске библиотеке)
Предмети овог текста / предавања су четири примерка латинских књига, које се као реткости (RARA), чувају у Градској библиотеци у Вршцу. Издвојене су између осам других, такође старих књига на латинском, из истог библиотечког одељења.
Издвојио сам ова четири издања, пошто их сматрам најважнијим и изузетно драгоценим, имајући у виду њихову старост и њихове садржаје. Три од ова четири издања штампана су у Немачкој, у Нирбергу, Франкфурту и Волфенбутелу, у 15, 16, и 17. веку, док је једно од њих издато у Холандији, у 16. веку.
Издање из 15. века назива се ИНКУНАБУЛОМ или "штампа у повоју".
То је технички назив за све оне књиге које су штампане пре 1500. године.
Књига има, у извесном смислу, збуњујући наслов "Enee Silvii Epistule", то јест "Pisma Enija Silvijusa". Заправо, само неколико од укупно 450 "епистола" нису писма, већ су то књижевни и филозофски трактати, говори, папски прогласи, па је ту чак и једна љубавна прича.
Аутор свих тих писаних делова био је један од водећих италијанских хуманиста из периода кватрочента. Био је то Aeneas Sylvius Piccolomini (Enije Silvijus Pikolomini), изабран за папу 1458. под именом Pius II (Пије ИИ). Рођен је 1405. у месту Corsignano ( )(Siena), данас Pienza ( ). Умро је 1464. у Анкони, управо у време када је намеравао да упути нове крсташе у ослобеођење Цариграда.
Издања из 16. века су такође ретка. Садрже такозване "брзе" коментаре из два незаобилазна дела класичне и хришћанске антике под насловима: "Природа света" (De Rerum Natura) писца Лукреција (Lucretius) и "О божанском граду" (De Civitate Dei), чији је аутор Августин из Хипоа (Augustinus), боље знан као Свети Августин. Лукреције је живео у Риму у првом веку пре Христа. Свети Августин рођен је у северној Африци, у месту Тагаста, у близини остатака Картагине. Умро је као кардинал Хипоа (Hippo), данас Боне ( ) у Алжиру. Било је то 430 године наше ере, у време вандалске опсаде града.
Књига под насловом "Увод у општу географију, древно и савремено" потриче из 17. века. То је, према Ларусу (Larousse), "први покушај израде темељног трактата о историји и политичкој географији.
Аутор дела је један Немац, по имену Philipp Cluver (латинизирано Philippus Cluverius). Рођен је у Нанцингу 1580. а умро у Лајдену 1622. године.
Било би то што се тиче основног приступа теми.
Притом, ево још неколико детаља који се односе на четири поменута дела, а у вези са хронолошким следом појаве њихових аутора.
У том смислу, први писац – Лукреције (Titus Lucretius Carus), велики римски песник, рођен је године 96 пре Христа. Лукреције је успео да у стихове понекад несумњиве лепоте на латинском пренесе суштину епикуррејске доктирине у вези са пореклом атома и сталним кретањем свемира, насталог од скупина честица и празног простора између њих. Циљ му је био да путем научног изучавања и непосредним посматрањем природе, људе ослободи празноверја и ирационалних страхова.
Латински текст ове поеме, издељен на шест "книга" са по око 1.000 стихова у свакој од њих, преточен је у манускритну форму, баш као што је чињено и са свим другим античким делима. Из непознатих разлога (и насупрот већини других древних текстова) Лукрецијев рад доживео је да га веома рано, током Средњег века, препишу и брзо забораве. Тако се десило да италијански научник Poggio Bracciolini ( ), у време похађања Савета 7 Синода у Констанци, године 1417, случајно открије манускрипт "De Rarum Natura" ("О природи света"). Пронашао га је у прашњавим ћелијама манастира Светог Галена, недалеко од Констанце.
Пођијево откриће утрло је пут савременој лукрецијанској филологији. Дошло је време у којем је Лукрецијев текст могао да се ишчитава и проучава у целини. Међутим, у појединим својим деловима тај је текст био подоста нејасан и кофузан. Читави низови стихова били су без смисла, а многи пасуси нису логички следили једни друге. Управо због тога, учени латинисти ране Ренесансе (италијански хуманисти) ускоро су почели да манипулишу овим откивеним старим текстом. Чинили су то с најбољом намером да исправе све оно што су сматрали грешкама. А заправо, они су тиме само даље погоршавали текст додајући му своје претпоставке. Била је то уобичајена пракса многих научника из доба Ренесансе. Владала је она све до 19. века, када је уведен поступак реконструисања изгубљеног старог оригинала поређењем неколико расположивих манускрипта.
Истински творац "текстуалног критицизма" (како се помоћна историјска дисциплина данас назива) је немаčки филолог Karl Lechmann ( ). Он је развио научни метод управо заснован на Лукрецијусовим текстовима, начинивши од њих темељно критичко издање у Берлину, 1850. године.
Но, вратимо се Лукрецијусовој књизи у вршачкој Градској библиотеци. То је франкфуртски репринт (из 1583. године) чувеног ренесансног издања са коментарима, први пут штампаног 1563. у Паризу, а захваљујући француском филологу Де Нију Ламбену (Denis Lambin, latinizirano Dionysius Lambinus). Он је био професор реторике на ондашњем Колеџу Француске. Написао је читав низ коментара на дела древних латинских писаца, као што су: Хорације, Цицеро, Плаут и др.
Посебно су занимљива два предговора. Предговор првом издању заправо је писмо – посвета "најхришћанскијем краљу" Шарлу ИX. У њему је дата надахнута одбрана хришћанске доктрине насупрот "бласфемичној" епикурејској. Према овој другој, након смрти, нема живота, људска душа је смртна, овај наш свет није створио Бог, уневерзум је бесконачан, вечан и састоји се од милиона других, у сталном кретању и променама.
Лукрецијусов поглед на физички свет је зачуђјуће савремен и не разликује се много од Ајнштајновог. Чак ни неки научник из доба Ренесансе није могао да замисли тако нешто. У сваком случају ни стари Пијус Ламбинус. За њега, епикурејска доктрина, које се Лукрецијус држао, била је штетна и бескорисна. А то није била Лукрецијусова, већ Епикурејева грешка. Лукрецијуса је ваљало читати као великог мајстора надахнуте поезије и бесмртних, предивних стихова, које би сви студенти латинског ваљало да подражавају. А што се тиче "бласфемичних садржаја", њих би требало осуђивати и одбацити као крајње некорисне. "Баш је жалосно", узвикнуо је једном приликом Ламбинус, "што Лукрецијус није изабрао платонску или филозофију стоика, да на њој базира своју предивну поетику. Да је којим случајем тако учинио, свет би, кроз сва времена, поздрављао његово стваралаштво као нешто најлепше и од највеће користи".
Предговор трећем издању је огорчен напад на анонимног плагијатора, који је, као свој, штампао текст заједно са коментаром уз друго издање "De Rerum Natura", а што је, заправо, била готово чиста копија Ламбинусовог првог издања! Запањујући пример интелектуалне крађе, баш као што је то случај и са многим данашњим "пиратским издањима" класике.
Без сумње, оштроумна понуда, међутим, сасвим нереална. Јер, оно што потом следи у истом писму представља најдиректније, најдрскије и најувредљивије побијање ислама и исламске Свете књиге. Све је то, без устручавања, папа квалификовао као "ђубре, пуно несувислих бесмислица". Насупрот томе, он је величао апсолутну исправност хришћанске вере, као јединог пута спасења. Не треба се чудити што султан никада није одговорио на то писмо.
Нема довољно места да бисмо навели и друге занимљиве делове из преостала два политичка документа. Биће, међутим, довољно да укажемо на чувени говор (бр. 411), одржан у Мантови 27. септембра 1459. године, у којем папа охрабрује западноевропске хришћанске владаре да се придруже новом крсташком походу на Турке, а под његовим непосредним вођством. Под бројем 142 је папска була од 22. октобра 1463. године "О поласку на Турке".
Најзад, ево оствта и на четврти библиотечки драгуљ у Вршцу. То је: "Увод у општу географију, древно и савремено" Немца Филипа Клувера. Реч је о једном из мноштва репринт издања, названим првим покушајем – после Птоломеја – да се начини "систематизована расправа о [физичкој], историјској и политичкој географији". Клувер је темељно пропутовао крајевима неколико западноевропских и земаља централне Европе. Поред "Увода", написао је драгоцене монографије: "О реци Рајни", "О древној Немачкој", "О старој Сицилији, Сардинији и Корзици", "О старој Италији".
Његов систематично написан "Увод у општу географију, древно и савремено", првобитно тек сажетак с извесним историјским забелешкама, није био завршен када је аутор 1622. умро. Штампан је постхумно, две године доцније, у Лајдену, а ускоро – уз стално додавање новог материјала – поново и то у више махова. Тако је, уместо старог Птоломеја, ово дело постало узорном Историјском географијом читаве Европе. (Птоломејев "Увод у географију" био је назаобилазни стандард током више од 1.000 година, како на грчком Истоку тако и на латинском Западу. Након открића Америке и опловљавања Африке, Птоломејева представа о нашем свету показале се превазиђеном.)
Издање о којем је реч штампано је са назнаком: Wolffenbuttel, 1694. Заснива се на проширеном издању из 1661., такође штампаном у Волфенбателу. То старо издање је у међувремену било допуњено новим белешкама и географским картама (укупно више од 50 карата). Најзанимљивији делови ове обимне расправе су они који се односе на историјску географију и географију човечанства. Ти делови обухватају све, почев од древних и средњовековних извора, пропраћених мноштвом забелешки које су биле засноване на Клуверовим непосредним искуствима и запажањима. У том погледу карактеристични су следећи одломци који се односе на становнике Фиренце и Сијене:
"Сијена", пише Клувер, "италијански је град, у којем је италијански језик и најузвишенији и најпростији, тако да тамо чак и необразовани сељаци говоре на елегантан начин". Притом, о житељима Фиренце, Клувер каже: "Врло су дрски... поносити, завидни и незаборављају нанете им увреде... Дијалект којим они говоре најдражи је, због своје слађаности, и свима другима у Италији". Сва ова запажања важе и данас.
"Панонски" град Београд описан је, на страни 334, овако: "Међу најчувеније градове Паноније спада и Таурунум, који се у народу назива Београдом, док га Немци зову Griechs-Weissenburg... Таурум, или Alba Graeca [Бели грчки град], на ушћу Саве у Дунав, освојио је Сулејман 1520. На другој обали Дунава на месту званом Марошова поља, недалеко од Београда, Јанош Хуњади [Joan Corvin, такође зван Јанку, чувени ратник из Трансилваније, поменут и у претходно цитираном писму папе Пија II] поразио је 1456. султана Мухамеда II. Град Београд заштићен је мноштвом утврђења и удвојеним зидинама. У његовим пространим предграђима живи мноштво Турака, Грка, Јевреја, Мађара и Далматинаца..."
ЗАКЉУЧАК
Библиотечки латински драгуљи, о којима је овде било речи, заслужују пажњу и ширег проучавања и публиковања. Овом приликом, међутим, закључио бих навођењем речи кардинала Бесаронија о важности чувања старих књига.
Пишући из Витербоа 31. маја 1468. венецијанском војводи Кристофу Мору и нудећи, као дар Венецији, 482 грчка и 264 латинска издања, кардинал каже: "Старе књиге су испуњене речима и примерима древне мудрости, старих обичаја, закона и веровања. Оне живе, обраћају се причају са нама, опомињу нас и поучавају, подстичу нас, враћају нам из дубоког памћења, као обновљене, заборављене ствари.
[Старе] књиге су толико узвишене, часне и блажене, да, уколико не би постојале, сви бисмо били прости, необразовани, без сећања на прошлост, без узора [вредних подражавања] и без икаквих знања о стварима људским и божанским."
(Превод с енглеског Д. Ташлић)