Izložba Tolstoj i Dostojevski u srpskoj kulturi - sekcija Dostojevski
29. marta 2021. Gradska biblioteka Vršac
F. M. DOSTOJEVSKI U SRPSKOJ ŠTAMPI
Iz srpske štampe stigle svega godinu dana nakon objavljivanja Bednih ljudi, prvog romana Dostojevskog, vesti o ovom romanu i o velikoj pažnji koju je u Rusiji izazvao. Članak se pojavio u časopisu „Podunavka” 21. februara 1847. godine. Narednih nekoliko pomena o Dostojevskom u periodici odnosi se takođe na upoznavanje sa najnovijim delima ovog pisca, a zatim slede i vesti iz njegovog života (tamnovanje, porodični život, govor na Puškinovom grobu, putovanja, smrt i nekrolozi). Sa kulturološkog aspekta danas je za nas značajna vest koja je obkavljena u „Novinama srpskim” 1881. godine. Tada je objavljen program za polaganje ispita progesora srednjih škola u Kneževini Srbiji, odakle se vidi da je Dostojevski, zajedno sa Tolstojem i ostalim bitnim savremenim ruskim piscima već tada bio na spisku obavezne lektire. Od početka 20. veka počinju se u periodici objavljivati ozbiljniji kritički radovi o njegovom stvatalaštvu, analizirati izvođenja dramskih predstava po njegovim delima kod nas i u svetu i svestranije sagledavati značaj i uticaj ovog pisca na našu pisanu reč, svest i kulturu.
PREVODI DOSTOJEVSKOG KOD SRBA
Za razliku od veoma ranog pomena o Dostojevskom u srpskoj periodici, prevođenje ovog pisca išlo je mnogo sporije. Po rečima Isidore Sekulić, jedne od najboljih srpskih kritičarki, naša publika još nije bila spremna da prihvati i razume težinu i složenost misli Dostojevskog. Prvi prevod bio je, ne slučajno, odlomak iz Piščevog dnevnika za 1877. godinu, izašao u časopisu „Srpska nezavisnost” 1881. godine. Odlomak se odnosio na Slovene tj. Srbe, kojima je inače pisac u ovom delu posvetio veliku pažnju. Od tog članka pa do početka 20. veka, objavljeno je u raznim časopisima širom Srbije („Zastava”, „Branik”, „Glas Crnogorca”, „Srbobran”, „Novi beogradski dnevnik”) preko trideset manjih ili većih tekstova ovog pisca (kraće priče iz Piščevog dnevnika: Krotka, San smešnog čoveka, Seljak Marej, Mali Hristov položajnik), i započeto štampanje gotovo svih većih dela u nastavcima (Zapisi iz mrtve kuće, Zločin i kazna, Idiot, Braća Karamazovi).
PRVE KNjIGE DOSTOJEVSKOG U SRPSKOM PREVODU
Do početka 20. veka u Srbiji je u zasebnim izdanjima štampano nekoliko manjih romana: Bedni ljudi u prevodu dr Jovana Maksimovića (1888), Poniženi i uvređeni (1897), pripovetka Bele noći (1898) i prva zbirka pripovedaka F. M. Dostojevskog u izdanju Biblioteke „Beogradskih novina” u pet delova. Mnoge pripovetke koje su ušle u ovaj izbor bile su štampane prvi put, dok su neke prvobitno štampane u periodičnim časopisima, u drugim prevodima.
DELA DOSTOJEVSKOG OBJAVLjENA U SRBIJI OD POČETKA 20. VEKA DO 1933. GODINE
Tek u ovom periodu stekli su se uslovi za intenzivno prevođenje velikih dela Dostojevskog kod Srba, a to govori da je tek tada srpska javnost dostigla zrelost koju je od nje zahtevalo delo ovog pisca. Nakon obavljivanja u nastavcima u srpskoj periodici, prvi roman kojije doživeo svoje samostalno izdanje u ovom periodu je „Zločin i kazna”(1914), u prevodu dr Jovana Maksimovića. U toku 1921. godine objavljeno je prvi put u zasebnim izdanjima pet značajnih dela: Jadnici, Idiot, Mlada žena, Njetočka Nezvanova i Večni muž. Zli dusi u 1922. godini imaju izdanja u dve različite izdavačke kuće, dok su Braća Karamazovi, nakon višestrukih pokušaja celovitog objavljivanja u periodici, tek 1923. godine prvi put objavljeni u celini, u zasebnom izdanju. Sva ostala, do tad neobjavljena dela u zasebom izdanju, izdata su prvi put u Izabranim delima Dostojevskog u trideset i pet tomova, 1933. godine. To su dela: Mladić, Kockar, Dvojnik, Zapisi iz podzemlja, Ujkin san, Selo Stepančikovo i Zapisi iz mrtve kuće.
DOSTOJEVSKI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOJ KRITICI
Stvaralaštvo Dostojevskog, jednog od najvećih pisaca u istoriji književnosti, tema je izučavanja u celom svetu. Svi kulturni narodi, neki ranije neki kasnije, pokušali su da daju svoj doprinos u rasvetljavanju misterije ovog genija i njegovog stvaralaštva. Kod Srba gotovo da nije bilo ni jednog književnog poslenika, pisca, kritičara, teologa i filozofa koji nije pisao o Dostojevskom. Najbolji od njih (Marko Car, Jovan Skerlić, Isidora Sekulić, Marko Ristić, Veljko Petrović, Momčilo Nastasijević, Miloš Đurić, Velibor Gligorić, Nikolaj Velimirović, Justin Popović, Miroslav Babović, Ivo Andrić, Dragan Stojanović, Vitomir Vuletić i drugi) uspeli su da približe ovog pisca i njegovo delo srpskoj inteligenciji i kulturi i doprineli da do današnjeg dana on bude jedan od najčitanijih i najpoštovanijih stranih pisaca u Srbiji.
Momčilo Nastasijević
NEKOLIKE BELEŠKE O DOSTOJEVSKOM
(Narodna odbrana, br.7, str.110, 1931)
Za dublji potres od knjige ne znam nego što mi ga je tokom čitanja izazivao ovaj čovek (jer on je pisac samo po tehničkoj nuždi, kao što je možda bio čovek samo po telesnoj), pa opet zastrepim i od same pomisli kad god mi o njemu valja kako bilo srediti svoju misao. (...) Suština Dostojevskog i jeste izgubiti se u njemu. (...) Sve se tu, i neprekidno, suštinom svojom premašuje. Živom suštinom, koja obelodanjujući se, razorava svaki pokušaj konture. Pitanje „stila" tu se i ne postavlja. (...) I nema sličnog primera, otkako se čovek pišući izražava, da su se gotovo bez ključa otključale tolike tajne. Čovek je tu istaknut u prvi plan. Date mu džinovske razmere.
Justin Popović
DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU
(Beograd, Izdavačko-prosvetna zadruga, 1940)
Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj. Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi - večni problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskog duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filosofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskoga.
Nikolaj Velimirović
NIČE I DOSTOJEVSKI
(Delo, sv. 62, str. 355, 1912)
Niče i Dostojevski su naši savremenici, iako su obojica već u grobu. Niče je u grobu od pre deset, a Dostojevski od pre trideset godina. Oni su naši, dakle, i temporalno kao što su naši i duhovni, idejno. Ja ih ne nazivam našim zato što su oni naše duhovne vođe, ili što smo mi njihovi učenici i sledbenici; ne, no zato, što su oni najizrazitiji reprezentatni duhovnih težnji i nastrojenja naše epohe. Ničeov ideal je nadčovek, Dostojevskoga ideal – svečovek.
Marko S. Marković
SRPSKA APOKALIPSA PO F. M. DOSTOJEVSKOM
Kakvo iznenađenje očekuje savremenog Srbina kad iz svoje biblioteke izvadi i ponovo pročita „Piščev dnevnik" Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Taj ruski genije nehotice otvara Srbima oči i leči ih od gornjih zabluda. Sve je tu objašnjeno i našem čoveku pristupačno, kao da je namenjeno današnjim pokolenjima.
Isidora Sekulić
DVA TOLSTOJEVA ODLASKA
(Sabrana dela Isidore Sekulić. Knj. 7: Iz stranih književnosti I, Novi Sad: Matica srpska, 1962)
Veliki ruski pisci ostavili su Slavenima i celom svetu sem velike umetnosti još i osobita predanja. Puškin je pokazao šta narodu znači i vredi velik i bogat jezik. Dostojevski, šta je misija čovekova duha. Tolstoj, kakav je put čovekova života. (...) Dostojevski je bio vidovit za obe strane, za haos i za božji svet.
Vitomir Vuletić
DOSTOJEVSKI I UNIVERZALNA KONFLIKTNOST
(Novi Sad, Akademska knjiga, 2011)
Dostojevski je večni nemir. Osećao je svet kao haotični lom, u kome se bez prestanka sudara svaki sa svakim, sve sa svačim. Video je da se u životu bore večna lepota i Sodoma, da sve počinje idealom Madone, a završava se idealom sodomskim. Sve je oko njega bilo u neprekidnom menjanju, u sunovratnom kovitlacu, kome se pokušavao suprotstaviti stvaranjem dela kao vidom rasterećenja od samog sebe.
UTICAJ DOSTOJEVSKOG NA SRPSKE PISCE
Justin Popović, veliki srpski teolog, pisac i mislilac, početkom 20. veka svedoči da je Dostojevski ujedno njegov mučitelj i učitelj. Činjenica je da Dostojevski nema sledbenika u svetskoj literaturi, ali se njegov jak uticaj oseća kod mnogih stranih, pa i srpskih pisaca. Mnogi naši pisci realisti oformili su se pod uticajem ruske literature. Svetolik Ranković, začetnik realističkog romana, gradi svoje likove i atmosferu po uzoru na Dostojevskog. Bora Stanković usvaja neke koncepcije Dostojevskog i psihološko nijansiranje likova. Isidora Sekulić, Momčilo Nastasijević, Aleksandar Ilić, Milica Janković, Branimir Ćosić, Veljko Petrović, i Milica Kostić-Selem svojom poezijom ili prozom svedoče o uticaju koji je, manje u tematskom i umetničkom, koliko u misaonom smislu izvršio na njih ovaj veliki učitelj. Njegov humanizam, saosećanje prema poniženom, koncepcija stradanja, tragedija dobrote, svatanje sušine zločina, vera u istorijsku misiju Slovena – sve je to našlo odjeka kod pomenutih pisaca. Postoji u srpskoj književnosti i grupa pisaca kojima je sam Dostojevski poslužio kao literarni motiv. Zabeleženo je nekoliko pesama napisanih njemu u čast, kao i drama Volga, Volga – drama iz izbegličkog ruskog života Dušana S. Nikolajevića iz 1927. godine, u kojoj je glavni junak F. M. Dostojevski.
DOSTOJEVSKI NA SCENAMA SRPSKIH POZORIŠTA
U buđenju interesovanja za Dostojevskog kod Srba veliku ulogu odigrala su srpska pozorišta. Veoma rano, s obzirom na dinamiku prevođenja njegovih dela, srpski književni kritičari i dramaturzi uočavaju njihov dramski potencijal. Dostojevski je na srpsku scenu zakoračio1907. godine, kada je u Narodnom pozorištu u Beogradu prvi put izvedena dramatizacija Zločina i kazne. Nakon nekoliko gostovanja Hudožestvenog teatra na scenama srpskih pozorišta sa izvanrednim izvođenjima Dostojevskog (1914, 1920, 1921 i 1924) i grupe MHAT-a sa predstavom Selo Stepančikovo (1925), do današnjeg dana gotovo da nema ozbiljnijeg pozorišta koje bar jednom godišnje nije u svoj repertoar uvrstilo neku premijeru po delima ovog velikana. Malo se za kog evropsog romansijera može reći da je toliki broj njegovih dela bio na pozorišnom repertoaru. Najčešće su u našim pozorištima izvođene dramatizacije Zločina i kazne, Idiota i Braće Karamazovih, dok su komedije (Ujkin san, Tuđa žena i muž pod krevetom) i kraće priče (Krotka, Domaćica, Nastasja Filipovna, Selo Stepančikovo) izvođene povremeno i time predstavljale možda čak i veći izazov i reditelju i publici.
ДОСТОЈЕВСКИ НА БИТЕФУ
Београдски интернационални театарски фестивал ( Битеф) један је од најзначајнијих српских позоришних фестивала. Основан 1967. године као манифестација од посебног значаја за Београд и Србију, овај фестивал континуирано одржава, прати и подржава најновије позоришне трендове, успешно спајајући експериманталне форме и класична достигнућа. Оснивачи фестивала, Мира Траиловић, Јован Ћирилов и њихови сарадници, трудили су се и успевали да пажљиво прате највећа светска позоришна достигнућа и да их представе домаћој публици. У оквиру програма класичних достигнућа приказане су у више наврата (1970, 1973, 1975, 1987, 1989, 1992, 2000 и 2002) савремене адаптације дела Достојевског. Са много успеха изведене су следеће представе: Петербуршка сновиђења (СССР), Дом мога оца (Данска), Убиства, тријумф разума (Канада), Између мита и стварности (Русија), Злочин и казна (Пољска), Записи из подземља (Русија), Злочин и казна (Србија), Браћа Карамазови (Србија), Идиот (Украјина) и Злочин и казна иза решетака (Мађарска).
DOSTOJEVSKI NA BITEFU
Beogradski internacionalni teatarski festival ( Bitef) jedan je od najznačajnijih srpskih pozorišnih festivala. Osnovan 1967. godine kao manifestacija od posebnog značaja za Beograd i Srbiju, ovaj festival kontinuirano održava, prati i podržava najnovije pozorišne trendove, uspešno spajajući eksperimantalne forme i klasična dostignuća. Osnivači festivala, Mira Trailović, Jovan Ćirilov i njihovi saradnici, trudili su se i uspevali da pažljivo prate najveća svetska pozorišna dostignuća i da ih predstave domaćoj publici. U okviru programa klasičnih dostignuća prikazane su u više navrata (1970, 1973, 1975, 1987, 1989, 1992, 2000 i 2002) savremene adaptacije dela Dostojevskog. Sa mnogo uspeha izvedene su sledeće predstave: Peterburška snoviđenja (SSSR), Dom moga oca (Danska), Ubistva, trijumf razuma (Kanada), Između mita i stvarnosti (Rusija), Zločin i kazna (Poljska), Zapisi iz podzemlja (Rusija), Zločin i kazna (Srbija), Braća Karamazovi (Srbija), Idiot (Ukrajina) i Zločin i kazna iza rešetaka (Mađarska).
DOSTOJEVSKI O SRBIMA
Knez Milan srpski i knez Nikola crnogorski, uzdajući se u Boga i svoja prava, krenuli su na sultana, i kada budu čitali ove redove, možda će se već znati o nekom značajnom sukobu, ili čao o odsudnoj bici. Sada će se rat odvijati brzo... Sloveni imaju velike nade. Srbija je izašla na bojno polje uzdajući se u svoju moć, ali, razume se, ona zna da njena sudbina konačno zavisi, i u celini, od Rusije, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje.
(PIŠČEV DNEVNIK, jun 1876. godine)
U Moskvi je Slovenski komitet uputio energičan apel celoj Rusiji za prikupljanje pomoći našoj pobunjenoj braći, i prisustvovao je, u punom sastavu, uz učešće mnoštva naroda, svečanom molepstviju u hramu Srpskoga podvorja – molitvama da Bog podari pobedu srpskom i crnogorskom oružju.
(PIŠČEV DNEVNIK, jun 1876. godine)
DOSTOJEVSKI O SRBIMA
Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti ... Ali, uporedo sa tom „gornjom” Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im.
(PIŠČEV DNEVNIK, oktobar 1876. godine)
Taj najviši sloj Slovena, (Srbi) sa tako slavnom budućnošću, u svakom slučaju je veoma neobičan svet u političkom, građanskom, istorijskom i u svakom drugom mogućem pogledu.
(PIŠČEV DNEVNIK, februar 1877. godine)
DOSTOJEVSKI U SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI
U svetskoj kinematografiji postoje brojne ekranizacije dela Dostojevskog. Njegovi romani, upečatljivi likovi i njihove sudbine, pa čak i sam život piščev bili su predmet najrazličitijih tumačenja i adaptacija u filmskom mediju. U Srbiji nekolicina najboljih režisera stvara vredna filmska ostvarenja u slobodnoj inerpretaciji romana Dostojevskog, od kojih neki ( Biće skoro propast sveta, film Aleksandra Petrovića, 1968) postaju kultni srpski filmovi. Reditelj Živojin Pavlović, najistaknutiji predstavnik tzv. Crnog talasa Jugoslovenskog filma, debituje sa filmom Neprijatelj (1965), u kojem se naslućuje interpretacija romana Dvojnik Dostojevskog. Dostojevskom se Pavlović vraća još jednom, filmom Dezerter iz 1992. godine. Dug iz Baden Badena je srpski igrani film iz 2000. godine. Režirao ga je Slobodan Ž. Jovanović, po istoimenoj drami Miodraga Đurđevića. Ovo je priča o životu Dostojevskog koju priča njegova supruga Ana, sada već starica od 73. godine. Ona priča o odnosu između njenog supruga i Ivana S. Turgenjeva, dva gorostasa, dve filozofije, dve suprotne vizije o budućnosti Rusije.
|