У дечјем кампу „Отворено срце“ у Шушари, у организацији Градске библиотеке из Вршца и Центра за социјални рад, једном недељно се одржавају дружења деце са песницима. У првој недељи рада кампа гост је била Јадранка Ћулум, песникиња и професорка српског језика у ОШ Младост у Вршцу. Јадранка Ћулум је до сада објавила седам збирки поезије, једну збирку приповедака за децу и написала једну монодраму. Она се кроз своје стихове представила деци, а након овог поетског дела уследила је и литерарна радионица у којој су деца имала задатак да доврше започету причу. Најбољи дечји радови су награђени књигама које је даровала Градска библиотека.
Ове недеље, песник – гост у кампу „Отворено срце“ била је Нађа Бранков, књижевница и професорка српског језика и књижевности у Хемијско – медицинској школи из Вршца. Осим стихова, Нађа Бранков пише и сценарија за позоришне представе и духовне академије а бави се и режијом. Гостовала је у многим градовима у Србији, Немачкој и Италији. Добитница је бројних међународних награда за поезију. Она је за ово дружење са децом одабрала своју приповетку „Божана, Божији дар“ коју је написала надахнута истинитом, трагичном судбином девојчице Јелене из Херцег Новог. Деца су нетремице слушала Нађино читање, а након тога су се потрудила да што лепше илуструју ову приповетку. Најуспешнији дечји цртежи су такође награђени књигама које је поклонила Градска библиотека.
„Посебно нам је задовољство када смо у прилици да организујемо програме за децу и да им на овај начин улепшамо распуст. Жеља нам је да деца кроз дружење са песницима и активан рад у литерарним радионицама прошире своја знања и умећа , још више заволе писање и читање и схвате зашто за књигу кажу да је „најбољи друг“. Захваљујем се свим песницима који су се одазвали нашем позиву и који ће током трајања кампа својим стиховима улепшати летње вечери у Шушари“, додала је Даринка Михајловић, директорка Градске библиотеке у Вршцу.
радска библиотека у Вршцу се активно укључила у рад овогодишњег кампа "Отворено срце" у Шушари. Два пута недељно, током читавог трајања кампа (од 11. јула до 14. августа), библиотекари Градске библиотеке ће доћи у камп и организирати дружење дјеце са песницима као и различите едукативне радионице: радионице креативног писања, енглеског језика, квиз знања... Библиотека ће, такође, формирати малу, "летњу библиотеку" у кампу, тако да ће дјеца моћи читати своје омиљене писце док бораве у Шушари.
"Библиотека се, као социјално одговорна установа, увијек радује са овим акцијама. У кампу у Шушари ће боравити дјеца из породичних породица као и дјеца из социјално угрожених породица из подручја општине Вршац. Посебно нам је задовољство, што смо у могућности да приближимо такве дјеце писаном речју и да нам се на креативан и квалитетан начин улепшамо распуст. Такође, спремили смо и стотинак књига које ћемо поклонити сваком детету - учеснику овогодишњег кампа у Шушари ", рекла је Даринка Михајловић, директорка Градске библиотеке у Вршцу.
Ово је друга година заредом, како Центар за социјални рад из Вршца организира дјеца камп у Шушари. Ове године, камп ће трајати пет недеља и кроз њега ће проћи око стотину дјеце узраста од 9 до 14 година. Осим два васпитача и једног лекара који стално стоје у кампу, овдје долазе волонтери који осмишљавају различите кратке радионице и тако кроз игру и смех подучавају наше најмлађе суграђане.
У Градској библиотеци је у понедељак 26. септембра и у четвртак 29. септембра одржан низ мултимедијалних предавања посвећених јубилеју – 50 година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу. Предавања су намењена свим вршачким средњошколцима, а предавач је била библиотекарка Весна Златичанин.
Ученици су осим важних чињеница из живота и дела Иве Андрића, могли да сазнају нешто више и о Алфреду Нобелу и историјату Нобелове награде. Ђацима је на видео-биму приказано неколико интересантних видео записа који приказују Андрићеву личност из различитих углова. На крају предавања ученици су имали прилику да погледају и виртуелну изложбу о Иви Андрићу коју је припремила Библиотека Матице српске у Новом Саду.
Поводом обележавања Дечје недеље Градска библиотека У Вршцу је организовала неколико акција посвећених најмлађима.
У понедељак, 3. октобра почела је са радом бесплатна школа немачког језика под називом „Учимо немачки“. Предавач је библиотекар Тамаш Фодор, професор мађарског и немачког језика. Часови су намењени ученицима четвртих разреда основних школа. Предавања су осмишљена тако да кроз игру и забаву упознају децу са основама немачког језика. Настава ће се одвијати једанпут недељно у Салону Градске библиотеке и трајаће до краја школске године.
У уторак, 4. октобра одржано је литерарно такмичење под називом „Деца песници“. У Градској библиотеци се окупило 18-оро најталентованијих ученика седмих разреда из свих основних школа. Најбољу песму на стихове Љубивоја Ршумовића написала је Вања Трифунов из ОШ Јован Стерија Поповић. Друго место освојио је Петар Болић, такође ученик из ОШ Јован Стерија Поповић, а трећа награда додељена је Теодори Томић из ОШ Младост. Сви учесници такмичења су награђени књигама.
У среду, 5. октобра у Читаоници Градске библиотеке организована је ликовна радионица за предшколце под називом „Јесења бајка“. Деца су правила краљевске круне од сувог лишћа и осталих јесењих плодова.
„Најсрећнији смо када се у Библиотеци чују дечји гласови и смех. Трудимо се да деци приближимо свет лепе књижевности и да брижљиво негујемо и развијамо читалачке навике од најранијег узраста. Са задовољством могу да констатујем да су наше акције којима смо ове године обележили Дечју недељу биле изузетно посећене и атрактивне за децу. Школарци треба да знају да у нашој библиотеци имају поузданог савезника и пријатеља који ће им увек бити подршка на њиховом путу ка даљем образовању“, нагласила је Даринка Михајловић, директорка Градске библиотеке.
ПРВА НАГРАДА на литерарном такмичењу поводом Дечје недеље
ВАЊА ТРИФУНОВ, 7. разред ОШ Јован С. Поповић
ДЕЧЈА ПРАВА
Деце има разне
Ал` свако дете је личност
Разлике нису казне
У разликама је наша сличност.
Деце има разне
Ал` свако дете је човек за себе
Свако има право на љубав
И властите потребе.
Дете треба пуно да машта
Јер машта уноси у живот боје
Шареније и лепше боје
Које на лицу осмех кроје.
Свако дете треба да учи,
Да чита, пише, жели да зна
Јер из знања у нашем животу
Долази срећа сва.
Деце има разне
Ал` свако дете је личност
Разлике нису казне
У разликама је наша сличност.
Свако такође треба да зна
Своју грешку да прихвати сам
Што пре престане друге да криви
Пре ће схватити како се живи.
ДРУГА НАГРАДА на литерарном такмичењу поводом Дечје недеље
ПЕТАР БОЛИЋ, 7. разред ОШ Јован С. Поповић
ДЕЦА СУ УКРАС СВЕТА
Деца су наша највећа срећа
Она су наше највеће благо
Та мала бића су права умећа
Због деце нам је свима драго.
Свако дете иста права има
Да воли, да у школу иде,
Да се дружи са свима
Да га срећно сви виде.
Деце има разне
Ал` свако дете је личност
Разлике нису казне
У разликама је наша сличност.
Свако дете кад се роди
Било црно или бело
Нема везе какво је
Само нек је срећно и весело.
Разлике нису битне
Деца су сва иста
Разлике међу њима су ситне
Свако дете на свој начин блиста.
ТРЕЋА НАГРАДА на литерарном такмичењу поводом Дечје недеље
ТЕОДОРА ТОМИЋ, 7. разред ОШ МЛАДОСТ
ДЕЧЈА ПРАВА
Сви имамо право
На игру и слободу
Правила се неће променити
Она не могу да оду.
Сви имамо право
На свој простор и приватност
Као и на ствари које
Причињавају нам радост.
Свако има право
Да жуди и да сања
У томе лежи сврха
Нашег постојања.
Деце има разне
Ал` свако дете је личност
Разлике нису казне
У разликама је наша сличност.
Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембар 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје. Бавио се и ликовном критиком.
Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград. Мајка му се звала Марија Вујић и била је родом из Панчева. Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац – све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.
Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада неће завршити. Прву песму „Судба“ Црњански објављује у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампана је његова песма „У почетку беше сјај“.
Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На почетку Првог светског рата доживео је одмазду аустријских власти због Принципових хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт, где је ускоро рањен. Већи део 1915. проводи у ратној болници у Бечу, а пред крај рата је и на италијанском фронту. Ратне пустоши оставиле су дубок траг у његовим успоменама: „... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања.“
1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину, а 1917. је поново у војсци. У Бечу 1918. уписује Експортну академију. По завршетку рата уписује књижевност у Београду и уређује лист „Дан“. Као уморни повратник са фронта, у поезији и прози исказује резигнацију и губитак илузија, рушећи митове грађанске етике. Себе је описивао као сентименталног анархисту и уморног дефетисту, окренутог напредним друштвеним снагама, али без јасне визије новог поретка.
1920. упознаје Виду Ружић, којом се жени 1921. Са њом путује у Париз и Бретању, а затим Италију. 1922. дипломира на Филозофском факултету у Београду. Ради као наставник и новинар, објављује „Антологију кинеске лирике“ и прве наставке романа „Сеобе“ (1927). 1928—1929. ради као аташе за штампу у Берлину. 1930. добија награду САНУ за „Сеобе“.
Од 1935. до 1941. је у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата одлази у Лондон, где живи у емиграцији, радећи разне послове и пишући. Британско држављанство стиче 1951, а у Југославију се враћа 1965. Првобитно станује у хотелу „Ексцелзиор“ у Београду. Повратак описује у „Ламенту над Београдом“:
У теби нема бесмисла и смрти...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.
У Београду је преминуо 30. новембра 1977. године.
Десанка Максимовић
Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Биографија
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Од 1925. радила је у учитељској школи у Дубровнику, а потом у Првој женској гимназији у Београду. Једна од њених ученица била је и песникиња Мира Алечковић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и остала до 1953. године.
Путовала је широм Југославије и имала бројне пријатеље међу писцима и песницима, као што су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић и Бранко Ћопић. Године 1959. изабрана је за дописног, а 1965. за редовног члана САНУ. Преминула је 11. фебруара 1993. у Београду, а сахрањена је у Бранковини.
Књижевна дела
Била је песник, приповедач, романсијер, писац за децу и преводилац. Објавила је око педесет књига поезије и прозе. Прве песме објавила је 1920. у часопису „Мисао“. Њена поезија је и љубавна и родољубива, осећајна и младалачка. Међу најпознатијим песмама су „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Посебно је позната песма „Крвава бајка“, инспирисана стрељањем ђака у Крагујевцу 1941. године. Песма је објављена након Другог светског рата и постала је симбол страдања и отпора.
Поезија
Љубав је била најчешћи мотив у њеној поезији, уз позиве на доброту, племенитост, понос и толеранцију. Истицала је вредности као што су слобода, оданост, храброст и некористољубље. У позним годинама њена лирика добија смиренији тон. Њена дела превођена су на многе језике и налазе се у бројним антологијама.
Признања
Добитница је бројних награда: Вукове (1974), Његошеве (1984), награде АВНОЈ-а (1970), Седмојулске (1964), Змајеве (1958, 1973) и других. Прво признање добила је 1925. године за песму „Стрепња“. Њена школа у Бранковини носи њено име. Године 1988. добила је „Златни венац“ у Струги. Подигнути су јој споменици у Ваљеву и Београду, а основана је и Задужбина Десанке Максимовић (1993) која додељује награду са њеним именом.
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унеско ју је 1998. године прогласио за личност културе. Њена поезија и личност остале су дубоко уткани у српску културну баштину.