Из српске штампе стигле свега годину дана након објављивања Бедних људи, првог романа Достојевског, вести о овом роману и о великој пажњи коју је у Русији изазвао. Чланак се појавио у часопису „Подунавка” 21. фебруара 1847. године. Наредних неколико помена о Достојевском у периодици односи се такође на упознавање са најновијим делима овог писца, а затим следе и вести из његовог живота (тамновање, породични живот, говор на Пушкиновом гробу, путовања, смрт и некролози). Са културолошког аспекта данас је за нас значајна вест која је обкављена у „Новинама српским” 1881. године. Тада је објављен програм за полагање испита прогесора средњих школа у Кнежевини Србији, одакле се види да је Достојевски, заједно са Толстојем и осталим битним савременим руским писцима већ тада био на списку обавезне лектире. Од почетка 20. века почињу се у периодици објављивати озбиљнији критички радови о његовом стваталаштву, анализирати извођења драмских представа по његовим делима код нас и у свету и свестраније сагледавати значај и утицај овог писца на нашу писану реч, свест и културу.
За разлику од веома раног помена о Достојевском у српској периодици, превођење овог писца ишло је много спорије. По речима Исидоре Секулић, једне од најбољих српских критичарки, наша публика још није била спремна да прихвати и разуме тежину и сложеност мисли Достојевског. Први превод био је, не случајно, одломак из Пишчевог дневника за 1877. годину, изашао у часопису „Српска независност” 1881. године. Одломак се односио на Словене тј. Србе, којима је иначе писац у овом делу посветио велику пажњу. Од тог чланка па до почетка 20. века, објављено је у разним часописима широм Србије („Застава”, „Браник”, „Глас Црногорца”, „Србобран”, „Нови београдски дневник”) преко тридесет мањих или већих текстова овог писца (краће приче из Пишчевог дневника: Кротка, Сан смешног човека, Сељак Мареј, Мали Христов положајник), и започето штампање готово свих већих дела у наставцима (Записи из мртве куће, Злочин и казна, Идиот, Браћа Карамазови).
До почетка 20. века у Србији је у засебним издањима штампано неколико мањих романа: Бедни људи у преводу др Јована Максимовића (1888), Понижени и увређени (1897), приповетка Беле ноћи (1898) и прва збирка приповедака Ф. М. Достојевског у издању Библиотеке „Београдских новина” у пет делова. Многе приповетке које су ушле у овај избор биле су штампане први пут, док су неке првобитно штампане у периодичним часописима, у другим преводима.
Тек у овом периоду стекли су се услови за интензивно превођење великих дела Достојевског код Срба, а то говори да је тек тада српска јавност достигла зрелост коју је од ње захтевало дело овог писца. Након обављивања у наставцима у српској периодици, први роман којије доживео своје самостално издање у овом периоду је „Злочин и казна”(1914), у преводу др Јована Максимовића. У току 1921. године објављено је први пут у засебним издањима пет значајних дела: Јадници, Идиот, Млада жена, Њеточка Незванова и Вечни муж. Зли дуси у 1922. години имају издања у две различите издавачке куће, док су Браћа Карамазови, након вишеструких покушаја целовитог објављивања у периодици, тек 1923. године први пут објављени у целини, у засебном издању. Сва остала, до тад необјављена дела у засебом издању, издата су први пут у Изабраним делима Достојевског у тридесет и пет томова, 1933. године. То су дела: Младић, Коцкар, Двојник, Записи из подземља, Ујкин сан, Село Степанчиково и Записи из мртве куће.