Из српске штампе стигле свега годину дана након објављивања Бедних људи, првог романа Достојевског, вести о овом роману и о великој пажњи коју је у Русији изазвао.
Чланак се појавио у часопису „Подунавка” 21. фебруара 1847. године. Наредних неколико помена о Достојевском у периодици односи се такође на упознавање са најновијим делима овог писца,
а затим следе и вести из његовог живота (тамновање, породични живот, говор на Пушкиновом гробу, путовања, смрт и некролози).
Са културолошког аспекта данас је за нас значајна вест која је обкављена у „Новинама српским” 1881. године. Тада је објављен програм за полагање испита прогесора средњих школа у Кнежевини Србији,
одакле се види да је Достојевски, заједно са Толстојем и осталим битним савременим руским писцима већ тада био на списку обавезне лектире.
Од почетка 20. века почињу се у периодици објављивати озбиљнији критички радови о његовом стваталаштву, анализирати извођења драмских представа по његовим делима код нас и у свету
и свестраније сагледавати значај и утицај овог писца на нашу писану реч, свест и културу.
За разлику од веома раног помена о Достојевском у српској периодици, превођење овог писца ишло је много спорије. По речима Исидоре Секулић, једне од најбољих српских критичарки,
наша публика још није била спремна да прихвати и разуме тежину и сложеност мисли Достојевског. Први превод био је, не случајно, одломак из Пишчевог дневника за 1877. годину,
изашао у часопису „Српска независност” 1881. године. Одломак се односио на Словене тј. Србе, којима је иначе писац у овом делу посветио велику пажњу. Од тог чланка па до почетка 20. века,
објављено је у разним часописима широм Србије („Застава”, „Браник”, „Глас Црногорца”, „Србобран”, „Нови београдски дневник”) преко тридесет мањих или већих текстова овог писца (краће приче из Пишчевог дневника:
Кротка, Сан смешног човека, Сељак Мареј, Мали Христов положајник), и започето штампање готово свих већих дела у наставцима (Записи из мртве куће, Злочин и казна, Идиот, Браћа Карамазови).
До почетка 20. века у Србији је у засебним издањима штампано неколико мањих романа: Бедни људи у преводу др Јована Максимовића (1888), Понижени и увређени (1897),
приповетка Беле ноћи (1898) и прва збирка приповедака Ф. М. Достојевског у издању Библиотеке „Београдских новина” у пет делова. Многе приповетке које су ушле у овај избор биле су штампане први пут,
док су неке првобитно штампане у периодичним часописима, у другим преводима.
Тек у овом периоду стекли су се услови за интензивно превођење великих дела Достојевског код Срба, а то говори да је тек тада српска јавност достигла зрелост коју је од ње захтевало дело овог писца.
Након обављивања у наставцима у српској периодици, први роман којије доживео своје самостално издање у овом периоду је „Злочин и казна”(1914), у преводу др Јована Максимовића.
У току 1921. године објављено је први пут у засебним издањима пет значајних дела: Јадници, Идиот, Млада жена, Њеточка Незванова и Вечни муж. Зли дуси у 1922. години имају издања у две различите издавачке куће,
док су Браћа Карамазови, након вишеструких покушаја целовитог објављивања у периодици, тек 1923. године први пут објављени у целини, у засебном издању. Сва остала,
до тад необјављена дела у засебом издању, издата су први пут у Изабраним делима Достојевског у тридесет и пет томова, 1933. године. То су дела:
Младић, Коцкар, Двојник, Записи из подземља, Ујкин сан, Село Степанчиково и Записи из мртве куће.
Стваралаштво Достојевског, једног од највећих писаца у историји књижевности, тема је изучавања у целом свету. Сви културни народи, неки раније неки касније,
покушали су да дају свој допринос у расветљавању мистерије овог генија и његовог стваралаштва. Код Срба готово да није било ни једног књижевног посленика, писца, критичара,
теолога и филозофа који није писао о Достојевском. Најбољи од њих (Марко Цар, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Марко Ристић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Милош Ђурић, Велибор Глигорић,
Николај Велимировић, Јустин Поповић, Мирослав Бабовић, Иво Андрић, Драган Стојановић, Витомир Вулетић и други) успели су да приближе овог писца и његово дело
српској интелигенцији и култури и допринели да до данашњег дана он буде један од најчитанијих и најпоштованијих страних писаца у Србији.
За дубљи потрес од књиге не знам него што ми га је током читања изазивао овај човек (јер он је писац само по техничкој нужди, као што је можда био човек само по телесној),
па опет застрепим и од саме помисли кад год ми о њему ваља како било средити своју мисао. (...) Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему. (...) Све се ту, и непрекидно, суштином својом премашује.
Живом суштином, која обелодањујући се, разорава сваки покушај контуре. Питање „стила" ту се и не поставља. (...) И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне.
Човек је ту истакнут у први план. Дате му џиновске размере.
Јустин Поповић, велики српски теолог, писац и мислилац, почетком 20. века сведочи да је Достојевски уједно његов мучитељ и учитељ. Чињеница је да Достојевски нема следбеника у светској литератури,
али се његов јак утицај осећа код многих страних, па и српских писаца. Многи наши писци реалисти оформили су се под утицајем руске литературе. Светолик Ранковић, зачетник реалистичког романа,
гради своје ликове и атмосферу по узору на Достојевског. Бора Станковић усваја неке концепције Достојевског и психолошко нијансирање ликова. Исидора Секулић, Момчило Настасијевић,
Александар Илић, Милица Јанковић, Бранимир Ћосић, Вељко Петровић, и Милица Костић-Селем својом поезијом или прозом сведоче о утицају који је, мање у тематском и уметничком, колико у мисаоном смислу извршио на њих овај велики учитељ.
Његов хуманизам, саосећање према пониженом, концепција страдања, трагедија доброте, сватање сушине злочина, вера у историјску мисију Словена – све је то нашло одјека код поменутих писаца.
Постоји у српској књижевности и група писаца којима је сам Достојевски послужио као литерарни мотив. Забележено је неколико песама написаних њему у част,
као и драма Волга, Волга – драма из избегличког руског живота Душана С. Николајевића из 1927. године, у којој је главни јунак Ф. М. Достојевски.
У буђењу интересовања за Достојевског код Срба велику улогу одиграла су српска позоришта. Веома рано, с обзиром на динамику превођења његових дела, српски књижевни критичари и драматурзи уочавају њихов драмски потенцијал.
Достојевски је на српску сцену закорачио1907. године, када је у Народном позоришту у Београду први пут изведена драматизација Злочина и казне.
Након неколико гостовања Художественог театра на сценама српских позоришта са изванредним извођењима Достојевског (1914, 1920, 1921 и 1924) и групе МХАТ-а са представом Село Степанчиково (1925),
до данашњег дана готово да нема озбиљнијег позоришта које бар једном годишње није у свој репертоар уврстило неку премијеру по делима овог великана.
Мало се за ког европсог романсијера може рећи да је толики број његових дела био на позоришном репертоару. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације Злочина и казне, Идиота и Браће Карамазових,
док су комедије (Ујкин сан, Туђа жена и муж под креветом) и краће приче (Кротка, Домаћица, Настасја Филиповна, Село Степанчиково) извођене повремено и тиме представљале можда чак и већи изазов и редитељу и публици.
Београдски интернационални театарски фестивал (Битеф) један је од најзначајнијих српских позоришних фестивала. Основан 1967. године као манифестација од посебног значаја за Београд и Србију,
овај фестивал континуирано одржава, прати и подржава најновије позоришне трендове, успешно спајајући експериманталне форме и класична достигнућа. Оснивачи фестивала, Мира Траиловић,
Јован Ћирилов и њихови сарадници, трудили су се и успевали да пажљиво прате највећа светска позоришна достигнућа и да их представе домаћој публици.
У оквиру програма класичних достигнућа приказане су у више наврата (1970, 1973, 1975, 1987, 1989, 1992, 2000 и 2002) савремене адаптације дела Достојевског.
Са много успеха изведене су следеће представе: Петербуршка сновиђења (СССР), Дом мога оца (Данска), Убиства, тријумф разума (Канада), Између мита и стварности (Русија), Злочин и казна (Пољска),
Записи из подземља (Русија), Злочин и казна (Србија), Браћа Карамазови (Србија), Идиот (Украјина) и Злочин и казна иза решетака (Мађарска).
Источно питање средином 19. века било је једно од централних питања модерне европске историје и судбинско питање народа Балканског полуострва. Народи југоистока Европе, посебно Балкана,
били су на различите начине објекат сукоба великих европских сила и Османлијске империје. У тим историјским ковитлацима и ломовима нашао се и српски народ.
Овај драматични развој нашег историјског пута свестрано је сагледао један од најизразитијих руских интелектуалаца славјанофилске орјентације, Фјодор Михајлович Достојевски.
Он је сматрао да је Источно питање једно од светских питања и врло јасно одредио позицију и улогу Русије у његовом решавању. Решавање Источног питања видео је у ослободилачком рату уз примену ненасилних метода.
Идеју да Русија треба да се постави као предводница православља и заштитница Словена он ће доследно осповодити, разрађивати и образлагати у ПИШЧЕВОМ ДНЕВНИКУ.
Ширећи идеју о потреби помоћи „словенској браћи”, овај велики мислилац активно је доприносио масовном пријављивању и одласку руских добровољаца у Србију.
У издању ПИШЧЕВОГ ДНЕВНИКА за јул-август 1876. године он пише о руским добровољцима који одлазе у Србију и тамо гину за племениту ствар. Велича улогу генерала Черњајева, који је дошао у Србију,
примио српско држављанство и постао командант српске Моравске војске.
Кнез Милан српски и кнез Никола црногорски, уздајући се у Бога и своја права, кренули су на султана, и када буду читали ове редове, можда ће се већ знати о неком значајном сукобу, или чао о одсудној бици.
Сада ће се рат одвијати брзо... Словени имају велике наде. Србија је изашла на бојно поље уздајући се у своју моћ, али, разуме се, она зна да њена судбина коначно зависи, и у целини, од Русије,
она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, јун 1876. године)
У Москви је Словенски комитет упутио енергичан апел целој Русији за прикупљање помоћи нашој побуњеној браћи, и присуствовао је, у пуном саставу, уз учешће мноштва народа,
свечаном молепствију у храму Српскога подворја – молитвама да Бог подари победу српском и црногорском оружју.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, јун 1876. године)
Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности ...
Али, упоредо са том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце,
она воли Русе и верује им.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, октобар 1876. године)
Тај највиши слој Словена, (Срби) са тако славном будућношћу, у сваком случају је веома необичан свет у политичком, грађанском, историјском и у сваком другом могућем погледу.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, фебруар 1877. године)
У светској кинематографији постоје бројне екранизације дела Достојевског. Његови романи, упечатљиви ликови и њихове судбине, па чак и сам живот пишчев били су предмет најразличитијих тумачења и адаптација у филмском медију.
У Србији неколицина најбољих режисера ствара вредна филмска остварења у слободној инерпретацији романа Достојевског, од којих неки (Биће скоро пропаст света, филм Александра Петровића, 1968) постају култни српски филмови.
Редитељ Живојин Павловић, најистакнутији представник тзв. Црног таласа Југословенског филма, дебитује са филмом Непријатељ (1965), у којем се наслућује интерпретација романа Двојник Достојевског.
Достојевском се Павловић враћа још једном, филмом Дезертер из 1992. године. Дуг из Баден Бадена је српски играни филм из 2000. године. Режирао га је Слободан Ж. Јовановић, по истоименој драми Миодрага Ђурђевића.
Ово је прича о животу Достојевског коју прича његова супруга Ана, сада већ старица од 73. године. Она прича о односу између њеног супруга и Ивана С. Тургењева, два горостаса, две филозофије,
две супротне визије о будућности Русије.
Лав Николајевич Толстој спада у оне велике светске писце чија величина није могла дуго остати непозната другим културним и националним срединама. У том смислу,
његово име и стваралаштво врло рано доспевају и у српске културне кругове. Заправо, Толстој је први међу руским књижевним великанима којег је српска јавност упознала и за кога је безмало пола века показивала
јвеће интересовање од свих руских и европских писаца.
Од првог јављања Толстоја у књижевности, кад је у руском часопису Савременик 1852. године објављена његова биографска повест ДЕТИЊСТВО, до првог помена о њему у српској јавности прошло је непуних 15 година.
Овај период представља сразмерно кратко време када се узме у обзир постојање тада релативно споре и слабе комуникације између ова два народа, а нарочито велика географска раздаљина између њих.
На првој страни београдског листа Световид за 1867. годину објављена је новинска белешка о раду на роману РАТ И МИР руског писца Лава Николајевича Толстоја. Након овог првог помена,
Толстојев литерарни рад и личност веома брзо постају опшепознати српској културној јавности. Већ крајем XIX века преведена су, популарисана и критички истражена сва његова дела.
Исто тако, пишчева личност била је вишестрано проучена и представљена у свим облицима стваралачког испољавања − од уметничких, белетристичких, књижевно-критичких, политичких, филозофских,
религиозних, мисаоних и личних назора, понашања и учења. До средине XX века број прилога о Толстоју у српској периодици досегао је број од 1 500 наслова. Није било ниједног угледног српског критичара,
биографа, публицисте и књижевника који није изрекао свој суд о великом руском писцу или му посветио озбиљан критички рад у неком од угледних српских часописа
(Светoвид, Даница, Српски књижевни гласник, Летопис Mатице српске, Отаџбина, Јавор, Дело, Бранково коло, Застава, Преодница, Политика и други).
Поред домаћих текстова, наши часописи објављивали су све значајне преводе критика и тумачења Толстојевог дела, између осталог студије Ромена Ролана, М. Г. Хофмана, Георга Брандеса и других.
Лав Николајевич Толстој био је и остао до данас један од најпревођенијих и најчитанијих писаца код Срба. Пре првих превода, Толстој је међу српским интелектуалним круговима читан и у оригиналу.
Томе доприноси чињеница да је у XIX веку руски језик био нека врста другог говорног језика српске интелигенције.
Први превод Толстоја на српски језик је приповетка МЕЋАВА, објављена на насловној страни новосадског листа Даница 1868. године. Ово је не само први наш превод Толстоја већ и један од првих његових превода уопште међу словенским,
па чак и европским народима. Србе су у овом послу претекли једино Чеси, који су осам година раније (1860) превели једну Толстојеву приповетку.
До краја XIX века Срби су на своме језику прочитали углавном сва до тада објављена Толстојева краћа дела (приповетке, приче, драме, расправе, публицистичкe списe и слично). Часопис Даница већ 1870.
године објављује приповетку ПОРОДИЧНА СРЕЋА у 13 наставака, да би седам година касније (1877) иста приповетка доживела своје засебно издање у едицији Библиотеке за женски свет, са измењеним насловом СРЕЋА У БРАКУ.
То је уједно и прва објављена књига Лава Н. Толстоја код Срба. Посебно је занимљив случај са приповетком КРАЈЦЕРОВА СОНАТА.
Њено превођење уследило је непуну годину дана након што је написана, а штампана је, као и у Русији, 1890. године.
Док је у Русији одмах доживела забрану руске цензуре, дотле је у Србији штампана чак четири пута (два пута у новинама и два пута као засебно издање).
Иако је већина великих Толстојевих романа већ била објављена у Русији и позната широј, па и нашој јавности, ни у Србији ни у околним словенским земљама до краја овог периода нису се стекли одговарајући услови за њихово објављивање.
У то време није још било већих издавачких кућа које би биле спремне да штампају тако обимна дела. Већина Толстојевих романа првобитно је била штампана у периодици, у наставцима,
да би тек неколико година касније доживела своја засебна издања. Излажење романа ВАСКРСЕЊЕ трајало је непуну годину дана, док су АНУ КАРЊИНУ читаоци пратили у наставцима готово две године.
Занимљив је предлог српске књижевнице и врсног књижевног критичара, Исидоре Секулић, о начину превођења појединих Толстојевих дела: АНУ КАРЕЊИНУ – тај чудесан врхунац уметности који се диже између две тешке кризе Толстојева
неверовања у лепу уметност – то дело би, као неку огромну грађевину, требало можда да преводи читав низ специјалиста, почевши од оног који дршће пред лепим коњем, па до оног који се узбуди пред новорођенчетом.
До Првог светског рата у Србији су преведена и штампана сва Толстојева дела, чак и она која писац није за живота издао. Једини изузетак су ДЈЕЧАШТВО и МЛАДОСТ, који су штампани тек 1920. године, више од 50 година од објављивања.
Велике осцилације у темпу превођења појединих Толстојевих дела наводе нас на закључак да се у избору дела код нас у то време више водило рачуна о укусу публике, него о квалитету уметничких дела.
Тако су целовито издање РАТА И МИРА Срби добили 1901. године (у Русији је штампан 1869); прво, скраћено идање романа ВАСКРСЕЊЕ 1899. године (истовремено са руским),
док његово потпуно, од руске цензуре неоштећено издање добијамо 1914. године. Роман АНА КАРЕЊИНА штампан је први пут као засебна књига 1910. године (1878. године у Русији).
Године 1933. појављује се велики издавачки подухват у издању Народне просвете: први пут добијамо Изабрана дела Лава Толстоја у 30 књига.
Од првих сустрета са овим писцем ни руска, ни српска културна јавност, па ни они који су се бавили књижевном критиком нису остајали равнодушни на његову умјетничку озбиљност и снагу талента.
Толстоју се у Србији више од једног века указује најозбиљнија пажња од стране највећих књижевних посленика: од Милована Глишића, Јована Скерлића, Јована Максимовића, Велибора Глигорића и Војислава Бојовића,
преко књижевника Лазе Лазаревића, Војислава Илића, Станислава Винавера, Исидоре Секулић и Иве Андрића, до савремених критичара Николе Милошевића, Драгана Недељковића, Витомира Вулетића и Љубише Јеремића.
Поред анализе уметничких остварења овог писца, ништа мање пажње није придавано ни његовој личности и биографским подацима.
За Толстојево драмско стваралаштво у Србији се почело рано сазнавати и брзо му се указивати пажња. Први спомен неке његове драме објавио је новосадски лист Позориште још 1886. године,
што значи исте године када се за ту врсту његовог уметничког рада јавно сазнало и у Русији. Од тада је српска позоришна публика редовно сазнавала за сва Толстојева драмска остварења.
Године 1888. преведена је на српски његова драма ЦАРСТВО МРАКА. Ипак, прво постављање Толстоја на српску позоришну сцену уследило је тек 1904. године, када је Народно позориште у Београду извело драму ЦАРСТВО МРАКА у пет чинова,
у новом, савременом преводу Јована Максимовића. После ове премијере Толстојево драмско стваралаштво прихватиле су и остале позоришне сцене, пре свега Српско народно позориште у Новом Саду, Шабачко, Сомборско и друга угледна позоришта.
Непосредно након превођења, Толстојеве драме су стављане на репертоар, да би се до почетка Другог светског рата готово сваке друге сезоне изводило по неко његово дело.
Најчешће је извођено ВАСКРСЕЊЕ (чак 8 поставки) затим ЦАРСТВО МРАКА и ЖИВИ ЛЕШ (5) и АНА КАРЕЊИНА (4). Од 1946. године највише се изводи представа ЖИВИ ЛЕШ,
а приметне су и бројне иновације у избору и приступу текстовима – драматизовање РАТА И МИРА, балетско извођење АНЕ КАРЕЊИНЕ, те адаптација ПРИЧЕ И КОЊУ за мјузикл и луткарску представу за децу.
Средином 2011. године постављена је на сцену Народног позоришта у Београду представа МИСИС ТОЛСТОЈ, која приказује последњу годину живота славног писца и проблематизује његов однос са супругом.
Београдски Интернационални Театарски Фестивал (Битеф) основан је 1967. године са циљем да прати и подржава најновије позоришне тенденције. Временом је постао један од водећих европских фестивала.
Приказује најхрабрије сценске експерименате који воде ка разарању драмске форме, али истовремено и значајна класична остварења и представе традиционалног театра.
У новије време Битеф приказује нова и иновативна достигнућа светског 'мејнстрима', представе постдрамског и невербалног сценског израза, као и оне реализоване уз помоћ нових технологија.
У оквиру програма класичних остварења, на 38. Битефу (2004) играна је представа РАТ И МИР. Почетак романа московског театра „Мастерская П. Фоменко” у режији Пјотра Фоменка, савремена адаптација великог Толстојевог дела.
Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године, седамнаестогодишња Београђанка Анђа Пертовић, ћерка Димитрија Мите Петровића, народног посланика и председника пореске управе,
и сестра чувене сликарке Надежде и писца Растка Петровића, упутила је три писма Лаву Николајевичу Толстоју са намером да приволи великог писца да се заузме за Србе и јавно пружи подршку словенској браћи.
Анђина писма нису остала без одговора, чак су подстакла Толстоја да напише спис под називом О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ово дело, иначе једно од његових последњих,
објављено је у Србији свега неколико месеци након руског издања. Књига почиње речима: Једна српска жена обратила ми се питањем шта мислим о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустрије, извршеној ових дана.
Ја сам јој укратко одговорио, али ономе ко би се евентуално интересовао о томе, желим што јасније и подробније могу да изразим своје мишљење о том догађају.
По Толстојевој смрти, његов доктор Душан Маковицки послао је Анђи велику Толстојеву фотографију и више свезака његових последњих текстова, као и неколико ловорових листова с Толстојевог гроба.
Он 1911. године долази у Београд да лично упозна Анђу.
У науци је добро позната чињеница да се осми и последњи део романа АНА КАРЕЊИНА базира на друштвено-политичким питањима која су била актуелна у тренутку писања овог романа.
Наиме, вест о српско-турским ратовима (1876-1879) и масовни одзив руских добровољаца жељних да помогну својој словенској браћи, нашли су своју књижевну транспозицију у овом Толстојевом роману.
Неколико пута у осмој глави јунаци расправљају о српском рату, наводе како у високом друштву то постаје општа тема и како се народ диви јунаштву Срба и Црногораца.
У IV и XV глави осмог дела говори се о томе да гроф Вронски, након Анине смрти, решава да се прикључи добровољцима и поведе са собом читав ескадрон војске о свом трошку.
Овде се у роману завршава прича о грофу Вронском. Срби, међутим, због мноштва подударности, али не и конкретних доказа, негују своју верзију о томе шта се са Вронским десило по доласку у Србију.
У бици код Адровца (село у централној Србији) заиста је погинуо руски добровољац пуковник Николај Николајевич Рајевски, за којег Срби верују да је за живота послужио Толстоју као прототип грофу Вронском.
Рајевски је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. године (његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману РАТ И МИР).
Рајевски у Србију долази 1876. године и са собом доводи велики број руских добровољаца. Његово тело сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд.
Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у Саборној цркви коме је присуствовао краљ Милан. У Горњем Адровцу, на месту где је погинуо, подигнута је црква Света Тројица,
у народу позната као шарена или руска црква.
Лав Н. Толстој и Софија Андрејевна имали су 13 деце. Најстарији син Сергеј имао је сина Сергеја, који је умро без наследника. Следеће дете била је ћерка Татјана.
Треће дете био је син ИЛИЈА (умро је у Америци 1933. године). Он и његови мушки потомци основна су наследна линија Лава Толстоја. Мало је познато да је троје Илијине деце са породицама живело у емиграцији у Србији,
у периоду од Октобарске револуције до 1945. године.
ИЛИЈА ЉОВОВИЧ имао је осморо деце. Најстарије синове Михаила и Андреја однео је вихор грађанског рата, док су спасење у нашој земљи нашли синови Илија и Владимир и ћерка Вера.
ИЛИЈА ИЉИЧ је живео у Београду. Написао је 1957. године Српско-хрватско-руски речник, први такав речник издат у Русији. Његов син Никита, чувени лингвиста, слависта и академик рођен је у Бршцу 1923, а умро у Москви 1996. године.
Никитине ћерке, Марта и Ана, обе филолози, рођене су и живе у Русији.
ВЛАДИМИР ИЉИЧ је у Београду завршио Пољопривредни факултет и као агроном настанио се у Новом Бечеју. Имао је два сина, Олега (сликара) и Илију (професора МГУ). Олег има Наталију (академски сликар) и Петра (журналиста),
а Илија синове Илију и Владимира. Владимир Иљич данас је директор завичајне збирке Јасна Пољана.
ВЕРА ИЉИЧ похађа Харковски институт у Новом Бечеју, након чега се удаје у Новом Саду и рађа сина Сергеја. Након развода сели се у Париз, где је изградила велику уметничку каријеру као естрадна уметница (под псеудонимом Вера Тол).
Живот је завршила на Флориди.
У јуну 2010. године Друштво за очување спомена на Русе у Србији успело је да окупи у Београду око 15 основних и десетину бочних потомака Толстојевих који су везани за Србију,
чиме се у нашој култури дао велики допринос обележавању стогодишњице смрти великог писца.
