Водич ➜ програми

Милош Црњански

Милош Црњански
(Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембар 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје. Бавио се и ликовном критиком.

Живот
Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград. Мајка му се звала Марија Вујић и била је родом из Панчева. Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац - све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.
Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста.
Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада неће завршити.
Прву песму „Судба“ Црњански објављује у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. "... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања" – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.
1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију.
Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао. 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.
Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. "У великом хаосу рата – говорио је млади песник – био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће". И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтарство из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: "Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити... Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност... лирика постаје страсна исповест нове вере." Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.
1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.
Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.
1928 — 1929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.
1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.
Године 1934. покреће лист „Идеје“ који следеће године престаје да излази.
У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон. Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.
Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.
Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство. У Југославију се вратио 1965. године. Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао "као кроз сузе људски смех". У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:
У теби нема бесмисла и смрти...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
------------------------------------------
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти не ме као киша.
(Ламент над Београдом)
У Београду је и преминуо 30. новембра 1977. године.

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 28. ФЕБРУАРА, ДАНА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ И НАЦИОНАЛНОГ ДАНА КЊИГЕ

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.

Биографија
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана je за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Књижевна дела
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ - песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Поезија
Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.
Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.

Признања
Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.
Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и где је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао.
Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском. Награда се додељује једном песнику годишње за целокупан животни рад.
У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убедили да је то само споменик поезији са њеним ликом.
Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих песника српског језика 20. века“.
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години.
Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку.

Контакт

Градска библиотека Вршац
Светосавски трг 2, 26300 Вршац
Тел: 013/832-955
e-mail: bibliotekavrsac@mts.rs

Радно време
Од понедељка до петка 07:30 - 20:00 сати, суботом 8:00 - 12:00 сати.

 Потврђујем тачност података

Маилинг листа

Питања

Питајте библиотекара и добићете одговор у најкраћем могућем року.

2018 © Градска библиотека Вршац - Сва права задржана
Top