Изложба Толстој и Достојевски у српској култури - секција Достојевски
29. марта 2021. Градскa библиотекa Вршац

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ У СРПСКОЈ ШТАМПИ

Из српске штампе стигле свега годину дана након објављивања Бедних људи, првог романа Достојевског, вести о овом роману и о великој пажњи коју је у Русији изазвао. Чланак се појавио у часопису „Подунавка” 21. фебруара 1847. године. Наредних неколико помена о Достојевском у периодици односи се такође на упознавање са најновијим делима овог писца, а затим следе и вести из његовог живота (тамновање, породични живот, говор на Пушкиновом гробу, путовања, смрт и некролози). Са културолошког аспекта данас је за нас значајна вест која је обкављена у „Новинама српским” 1881. године. Тада је објављен програм за полагање испита прогесора средњих школа у Кнежевини Србији, одакле се види да је Достојевски, заједно са Толстојем и осталим битним савременим руским писцима већ тада био на списку обавезне лектире. Од почетка 20. века почињу се у периодици објављивати озбиљнији критички радови о његовом стваталаштву, анализирати извођења драмских представа по његовим делима код нас и у свету и свестраније сагледавати значај и утицај овог писца на нашу писану реч, свест и културу.

ПРЕВОДИ ДОСТОЈЕВСКОГ КОД СРБА

За разлику од веома раног помена о Достојевском у српској периодици, превођење овог писца ишло је много спорије. По речима Исидоре Секулић, једне од најбољих српских критичарки, наша публика још није била спремна да прихвати и разуме тежину и сложеност мисли Достојевског. Први превод био је, не случајно, одломак из Пишчевог дневника за 1877. годину, изашао у часопису „Српска независност” 1881. године. Одломак се односио на Словене тј. Србе, којима је иначе писац у овом делу посветио велику пажњу. Од тог чланка па до почетка 20. века, објављено је у разним часописима широм Србије („Застава”, „Браник”, „Глас Црногорца”, „Србобран”, „Нови београдски дневник”) преко тридесет мањих или већих текстова овог писца (краће приче из Пишчевог дневника: Кротка, Сан смешног човека, Сељак Мареј, Мали Христов положајник), и започето штампање готово свих већих дела у наставцима (Записи из мртве куће, Злочин и казна, Идиот, Браћа Карамазови).

ПРВЕ КЊИГЕ ДОСТОЈЕВСКОГ У СРПСКОМ ПРЕВОДУ

До почетка 20. века у Србији је у засебним издањима штампано неколико мањих романа: Бедни људи у преводу др Јована Максимовића (1888), Понижени и увређени (1897), приповетка Беле ноћи (1898) и прва збирка приповедака Ф. М. Достојевског у издању Библиотеке „Београдских новина” у пет делова. Многе приповетке које су ушле у овај избор биле су штампане први пут, док су неке првобитно штампане у периодичним часописима, у другим преводима.

ДЕЛА ДОСТОЈЕВСКОГ ОБЈАВЉЕНА У СРБИЈИ ОД ПОЧЕТКА 20. ВЕКА ДО 1933. ГОДИНЕ

Тек у овом периоду стекли су се услови за интензивно превођење великих дела Достојевског код Срба, а то говори да је тек тада српска јавност достигла зрелост коју је од ње захтевало дело овог писца. Након обављивања у наставцима у српској периодици, први роман којије доживео своје самостално издање у овом периоду је „Злочин и казна”(1914), у преводу др Јована Максимовића. У току 1921. године објављено је први пут у засебним издањима пет значајних дела: Јадници, Идиот, Млада жена, Њеточка Незванова и Вечни муж. Зли дуси у 1922. години имају издања у две различите издавачке куће, док су Браћа Карамазови, након вишеструких покушаја целовитог објављивања у периодици, тек 1923. године први пут објављени у целини, у засебном издању. Сва остала, до тад необјављена дела у засебом издању, издата су први пут у Изабраним делима Достојевског у тридесет и пет томова, 1933. године. То су дела: Младић, Коцкар, Двојник, Записи из подземља, Ујкин сан, Село Степанчиково и Записи из мртве куће.

ДОСТОЈЕВСКИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ

Стваралаштво Достојевског, једног од највећих писаца у историји књижевности, тема је изучавања у целом свету. Сви културни народи, неки раније неки касније, покушали су да дају свој допринос у расветљавању мистерије овог генија и његовог стваралаштва. Код Срба готово да није било ни једног књижевног посленика, писца, критичара, теолога и филозофа који није писао о Достојевском. Најбољи од њих (Марко Цар, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Марко Ристић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Милош Ђурић, Велибор Глигорић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Мирослав Бабовић, Иво Андрић, Драган Стојановић, Витомир Вулетић и други) успели су да приближе овог писца и његово дело српској интелигенцији и култури и допринели да до данашњег дана он буде један од најчитанијих и најпоштованијих страних писаца у Србији.

Момчило Настасијевић
НЕКОЛИКЕ БЕЛЕШКЕ О ДОСТОЈЕВСКОМ

(Народна одбрана, бр.7, стр.110, 1931)
За дубљи потрес од књиге не знам него што ми га је током читања изазивао овај човек (јер он је писац само по техничкој нужди, као што је можда био човек само по телесној), па опет застрепим и од саме помисли кад год ми о њему ваља како било средити своју мисао. (...) Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему. (...) Све се ту, и непрекидно, суштином својом премашује. Живом суштином, која обелодањујући се, разорава сваки покушај контуре. Питање „стила" ту се и не поставља. (...) И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне. Човек је ту истакнут у први план. Дате му џиновске размере.


Јустин Поповић
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

(Београд, Издавачко-просветна задруга, 1940)
Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми - вечни проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људског духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету философа, видовитост песника. У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевскога.


Николај Велимировић
НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ

(Дело, св. 62, стр. 355, 1912)
Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче је у гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовни, идејно. Ја их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентатни духовних тежњи и настројења наше епохе. Ничеов идеал је надчовек, Достојевскога идеал – свечовек.


Марко С. Марковић
СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ

Какво изненађење очекује савременог Србина кад из своје библиотеке извади и поново прочита „Пишчев дневник" Фјодора Михаиловича Достојевског. Тај руски геније нехотице отвара Србима очи и лечи их од горњих заблуда. Све је ту објашњено и нашем човеку приступачно, као да је намењено данашњим поколењима.


Исидора Секулић
ДВА ТОЛСТОЈЕВА ОДЛАСКА

(Сабрана дела Исидоре Секулић. Књ. 7: Из страних књижевности I, Нови Сад: Матица српска, 1962)
Велики руски писци оставили су Славенима и целом свету сем велике уметности још и особита предања. Пушкин је показао шта народу значи и вреди велик и богат језик. Достојевски, шта је мисија човекова духа. Толстој, какав је пут човекова живота. (...) Достојевски је био видовит за обе стране, за хаос и за божји свет.


Витомир Вулетић
ДОСТОЈЕВСКИ И УНИВЕРЗАЛНА КОНФЛИКТНОСТ

(Нови Сад, Академска књига, 2011)
Достојевски је вечни немир. Осећао је свет као хаотични лом, у коме се без престанка судара сваки са сваким, све са свачим. Видео је да се у животу боре вечна лепота и Содома, да све почиње идеалом Мадоне, а завршава се идеалом содомским. . Све је око њега било у непрекидном мењању, у суновратном ковитлацу, коме се покушавао супротставити стварањем дела као видом растерећења од самог себе.


УТИЦАЈ ДОСТОЈЕВСКОГ НА СРПСКЕ ПИСЦЕ

Јустин Поповић, велики српски теолог, писац и мислилац, почетком 20. века сведочи да је Достојевски уједно његов мучитељ и учитељ. Чињеница је да Достојевски нема следбеника у светској литератури, али се његов јак утицај осећа код многих страних, па и српских писаца. Многи наши писци реалисти оформили су се под утицајем руске литературе. Светолик Ранковић, зачетник реалистичког романа, гради своје ликове и атмосферу по узору на Достојевског. Бора Станковић усваја неке концепције Достојевског и психолошко нијансирање ликова. Исидора Секулић, Момчило Настасијевић, Александар Илић, Милица Јанковић, Бранимир Ћосић, Вељко Петровић, и Милица Костић-Селем својом поезијом или прозом сведоче о утицају који је, мање у тематском и уметничком, колико у мисаоном смислу извршио на њих овај велики учитељ. Његов хуманизам, саосећање према пониженом, концепција страдања, трагедија доброте, сватање сушине злочина, вера у историјску мисију Словена – све је то нашло одјека код поменутих писаца. Постоји у српској књижевности и група писаца којима је сам Достојевски послужио као литерарни мотив. Забележено је неколико песама написаних њему у част, као и драма Волга, Волга – драма из избегличког руског живота Душана С. Николајевића из 1927. године, у којој је главни јунак Ф. М. Достојевски.

ДОСТОЈЕВСКИ НА СЦЕНАМА СРПСКИХ ПОЗОРИШТА

У буђењу интересовања за Достојевског код Срба велику улогу одиграла су српска позоришта. Веома рано, с обзиром на динамику превођења његових дела, српски књижевни критичари и драматурзи уочавају њихов драмски потенцијал. Достојевски је на српску сцену закорачио1907. године, када је у Народном позоришту у Београду први пут изведена драматизација Злочина и казне. Након неколико гостовања Художественог театра на сценама српских позоришта са изванредним извођењима Достојевског (1914, 1920, 1921 и 1924) и групе МХАТ-а са представом Село Степанчиково (1925), до данашњег дана готово да нема озбиљнијег позоришта које бар једном годишње није у свој репертоар уврстило неку премијеру по делима овог великана. Мало се за ког европсог романсијера може рећи да је толики број његових дела био на позоришном репертоару. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације Злочина и казне, Идиота и Браће Карамазових, док су комедије (Ујкин сан, Туђа жена и муж под креветом) и краће приче (Кротка, Домаћица, Настасја Филиповна, Село Степанчиково) извођене повремено и тиме представљале можда чак и већи изазов и редитељу и публици.

ДОСТОЈЕВСКИ НА БИТЕФУ

Београдски интернационални театарски фестивал (Битеф) један је од најзначајнијих српских позоришних фестивала. Основан 1967. године као манифестација од посебног значаја за Београд и Србију, овај фестивал континуирано одржава, прати и подржава најновије позоришне трендове, успешно спајајући експериманталне форме и класична достигнућа. Оснивачи фестивала, Мира Траиловић, Јован Ћирилов и њихови сарадници, трудили су се и успевали да пажљиво прате највећа светска позоришна достигнућа и да их представе домаћој публици. У оквиру програма класичних достигнућа приказане су у више наврата (1970, 1973, 1975, 1987, 1989, 1992, 2000 и 2002) савремене адаптације дела Достојевског. Са много успеха изведене су следеће представе: Петербуршка сновиђења (СССР), Дом мога оца (Данска), Убиства, тријумф разума (Канада), Између мита и стварности (Русија), Злочин и казна (Пољска), Записи из подземља (Русија), Злочин и казна (Србија), Браћа Карамазови (Србија), Идиот (Украјина) и Злочин и казна иза решетака (Мађарска).

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ, ДОСТОЈЕВСКИ И РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ

Источно питање средином 19. века било је једно од централних питања модерне европске историје и судбинско питање народа Балканског полуострва. Народи југоистока Европе, посебно Балкана, били су на различите начине објекат сукоба великих европских сила и Османлијске империје. У тим историјским ковитлацима и ломовима нашао се и српски народ. Овај драматични развој нашег историјског пута свестрано је сагледао један од најизразитијих руских интелектуалаца славјанофилске орјентације, Фјодор Михајлович Достојевски. Он је сматрао да је Источно питање једно од светских питања и врло јасно одредио позицију и улогу Русије у његовом решавању. Решавање Источног питања видео је у ослободилачком рату уз примену ненасилних метода. Идеју да Русија треба да се постави као предводница православља и заштитница Словена он ће доследно осповодити, разрађивати и образлагати у ПИШЧЕВОМ ДНЕВНИКУ. Ширећи идеју о потреби помоћи „словенској браћи”, овај велики мислилац активно је доприносио масовном пријављивању и одласку руских добровољаца у Србију. У издању ПИШЧЕВОГ ДНЕВНИКА за јул-август 1876. године он пише о руским добровољцима који одлазе у Србију и тамо гину за племениту ствар. Велича улогу генерала Черњајева, који је дошао у Србију, примио српско држављанство и постао командант српске Моравске војске.

ДОСТОЈЕВСКИ О СРБИМА

Кнез Милан српски и кнез Никола црногорски, уздајући се у Бога и своја права, кренули су на султана, и када буду читали ове редове, можда ће се већ знати о неком значајном сукобу, или чао о одсудној бици. Сада ће се рат одвијати брзо... Словени имају велике наде. Србија је изашла на бојно поље уздајући се у своју моћ, али, разуме се, она зна да њена судбина коначно зависи, и у целини, од Русије, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, јун 1876. године)

У Москви је Словенски комитет упутио енергичан апел целој Русији за прикупљање помоћи нашој побуњеној браћи, и присуствовао је, у пуном саставу, уз учешће мноштва народа, свечаном молепствију у храму Српскога подворја – молитвама да Бог подари победу српском и црногорском оружју.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, јун 1876. године)

ДОСТОЈЕВСКИ О СРБИМА

Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности ... Али, упоредо са том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, октобар 1876. године)

Тај највиши слој Словена, (Срби) са тако славном будућношћу, у сваком случају је веома необичан свет у политичком, грађанском, историјском и у сваком другом могућем погледу.
(ПИШЧЕВ ДНЕВНИК, фебруар 1877. године)

ДОСТОЈЕВСКИ У СРПСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ

У светској кинематографији постоје бројне екранизације дела Достојевског. Његови романи, упечатљиви ликови и њихове судбине, па чак и сам живот пишчев били су предмет најразличитијих тумачења и адаптација у филмском медију. У Србији неколицина најбољих режисера ствара вредна филмска остварења у слободној инерпретацији романа Достојевског, од којих неки (Биће скоро пропаст света, филм Александра Петровића, 1968) постају култни српски филмови. Редитељ Живојин Павловић, најистакнутији представник тзв. Црног таласа Југословенског филма, дебитује са филмом Непријатељ (1965), у којем се наслућује интерпретација романа Двојник Достојевског. Достојевском се Павловић враћа још једном, филмом Дезертер из 1992. године. Дуг из Баден Бадена је српски играни филм из 2000. године. Режирао га је Слободан Ж. Јовановић, по истоименој драми Миодрага Ђурђевића. Ово је прича о животу Достојевског коју прича његова супруга Ана, сада већ старица од 73. године. Она прича о односу између њеног супруга и Ивана С. Тургењева, два горостаса, две филозофије, две супротне визије о будућности Русије.

Контакт

Градска библиотека Вршац
Светосавски трг 2, 26300 Вршац
Тел: 013/832-955
e-mail: bibliotekavrsac@mts.rs

Радно време
Од понедељка до петка 07:30 - 20:00 сати, суботом 8:00 - 12:00 сати.

 Потврђујем тачност података

Маилинг листа

Питања

Питајте библиотекара и добићете одговор у најкраћем могућем року.

2018 © Градска библиотека Вршац - Сва права задржана
Top