|
Отишао сам, иза мене је остало све што су људи рекли као прамичак магле која се губи, а све што су урадили понео сам на длану једне руке.
Андрић je без оца остао као двогодишњи дечак. Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику, аустријском чиновнику пољског порекла. У Вишеграду Андрић завршава основну школу.
1903. године у Сарајеву уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у Босанској вили објављује своју прву песму „У сумрак“. Прикључује се покрету „Млада Босна“.
1912. године, добивши стипендију хрватског
културно-просветног друштва „Напредак“, започиње студије на Мудрословном факултету
Краљевског свеучилишта у Загребу. Већ 1913. прелази у Беч где слуша предавања из историје,
философије и књижевности, али због здравствених разлога наредне године прелази
на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.
Све време пише рефлексивне песме у прози, а у јуну месецу 1914. године Друштво хрватских
књижевника у Загребу објављује му шест песама у прози у панорами Хрватска млада лирика.
На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији надвојводе Франца Фердинанда, Андрић напушта Краков. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, пише песме у прози Еx Ponto.
Ex Ponto су стихови у прози које Андрић пише у мариборској тамници, а завршава и објављује 1918. године у Загребу. У страсном и страшном лирском монологу, песник као да се обрачунава са собом, покушавајући да у тамничким часовима разреши и разуме унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване боравком у самоћи. Андрића највише занима онај нејасни импулс у човеку који је изван домашаја свести и воље.
EX PONTO – дело које боје меланхолија и самоћа
Полазећи од неких савремених психолошких поставки, Андрић приказује како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално оптерећују и трују човека. Зато се
за његову прозу, с правом каже да у себи носи обележја такозваног филозофског реализма.
„И шта погледам
све је песма
и чега год се такнем
све је бол.“
„Ex Ponto“ је разговор песника са душом, али и исповест душе у самоћи и тишини, у тамничкој
одвојености бића од свега, па зато дело и личи на велики монолог, издељен на многе фрагменте између којих стоји
пауза и предах, као да биће које се исповеда прикупља емотивну и интелектуалну снагу за нова
казивања. То је исповест душе збуњеног и застрашеног бића пред суровошћу света у коме је.
„Чудно је како је мало потребно да
будемо срећни и још чудније како
често нам баш то мало недостаје.“
„Живите и борите се како најбоље умете, молите се Богу и волите сву природу, али
највише љубави, пажње и саучешћа оставите за људе, убогу браћу своју, чији је живот нестални прамен светла између
двеју бесконачности. Волите људе, често им помозите и увек их пожелите, јер су нам сви људи потребни.“
„Најтеже је човјеку кад сам над собом осјети самилост.“
„Спутан и немоћан, у тој влажној јазбини, у положају који ме понизује до скота, ја први пут
појмим у мислима и обухватих осећајем смисао људског живота и борбе…“
„Жене, ја не знам ком сте ви биле блага киша јутарња,
али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш,
зауставља се у вирове и пада стрмоглавце“.
„Људи су ми тешки и њина суровост
и подлост, а вјетрови су моји пријатељи.“
„Ништа човјек не може
изгубити што му једно пролеће не би могло повратити, нити може човјек бити трајно несрећан док Бог даје да се душа
лијечи заборавом и земља обнавља пролећем.“
„Кад једном изгубимо све, онда осетимо лакоћу за коју нема имена, јер то је лакоћа превеликог бола.“
„Кад би ријечи биле кратка вјека као што је звук који их изговорио! Али оне често живе годинама, као срамне ране боле и режу и трују живот.“
Српски Нобеловац о Младој Босни давне 1934. године пише: Иво Андрић у Болници Милосрдних сестара
Српски Нобеловац о Младој Босни давне 1934. године пише: „Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање говори. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина”. Двадесет осмог јуна 1914. године, када је Чабриновић покушао, а Принцип „починио“ атентат на престолонаследника Хабзбуршке монархије, ударајући, како вели Црњански, „свима нама на чело жиг убица“, у Андрићу се пробудио затомљени инстинкт револуционара и конспиратора, и он жури на поприште историје. Та потреба да буде са својима доводи га у земљу. Крајем јула, бивши младобосанац, сумњив полицији са своје револуционарне, младалачке прошлости, бива ухапшен и на робији проводи девет месеци. Тај трауматични догађај, тај неправедни пад иза решетака, оставиће дубок траг у Андрићевом бићу.
Српски Нобеловац о Младој Босни давне 1934. године пише: Млада Босна је политичко-револуционарна омладинска организација, настала око 1904. године, која се борила против окупације провинције Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.
Оснивање Српско-хрватске напредне организације крајем 1911. године у Сарајеву, на недвосмислен Митриновићев подстицај, било је одиста револуционарно, јер до тада није било заједничких српских и хрватских удружења у средњим школама. Гимназијалац Иво Андрић испрва је био председник у Хрватској напредној организацији, да би потом постао први председник Српско-хрватске напредне омладине, која је чинила духовно и револуционарно језгро „Младе Босне“. Андрић као председник удружења „тактичким држањем знао да отклони несугласице и зближава ђаке, а већ је имао књижевну репутацију међу њима и уживао је нарочит углед и поверење“. Већ тада, „писац у настајању“, дипломата in spe, уме да акцију саобрази идеји, да пацификује супротности унутар групе, развијајући свој преговарачки дар и моћ толеранције, па и способност да постане „невидљив“ онда када је то потребно и корисно. Године пред велики прасак Првог светског рата – 1912. и 1913. – са балканским ратовима и српским страдањима и победама, биле су значајне не само за Иву Андрића и његове другове који су сањали сан о јединству Јужних Словена већ и за његове јунаке што сазревају на капији вишеградског моста и маштају „занесени осећањима горде смелости (…) и понесени идејама о праву народа на слободу и човека појединца на уживање и достојанство“, како стоји у роману На Дрини ћуприја. Као што су једни горели од жеље за делом и личним жртвовањем, а други се, једнако занесени, борили са сазнањем о сопственој немоћи, тако и Андрићеви јунаци из вишеградске хронике – Тома Галус, Јанко Стиковић, Фехим Бахтијаревић, Јаков Херак, Милан Гласинчанин, Владо Марић, учитељице Зорка и Загорка, живе животе „племените гордости побуњеника“. „Страховит је ход хисторије; претешки су терети прошлости и захтјеви будућности на овим уским плећима“ – пише Андрић у Ex Pontu за време тамновања у мариборској казнионици.
Почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Већ почетком 1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану.
С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а 1922. године бива премештен на рад у Конзулат у Трсту. Почетком 1923. године он је вицеконзул у Грацу. Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. 1927. године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу, затим 1928. у Посланству у Мадриду. Следеће 1929. ради у Бриселу на месту секретара посланства.Јануара 1930. ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. У марту месецу 1933. године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова.
Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива
именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања
Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије
части. Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато
је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика
Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве
канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце
одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се из заробљеништва спасу многи од њих.
Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, 1941. године, Андрић са особљем Посланства напушта
Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова
Амбасаде и њихових породица: бира повратак у окупирани Београд.
Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва
за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник III заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године
живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Године 1954. постаје члан Комунистичке
партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.
Спомен-музеј је отворен 1976. године у стану на Андрићевом Венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године.
Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе.
Нeпосрeдно послe смрти Ивe Андрића, 13. марта 1975. годинe, одлуком
Скупштинe града Бeограда установљeн јe Спомeн-музeј Ивe Андрића, као музeј
у саставу Музeја града Бeограда.
Андрић сe 1958. годинe, након склапања брака с Милицом Бабић, прeсeлио из
Призрeнскe 7 у зајeднички стан у Пролeтeрских бригада 2а (данас Андрићeв
вeнац 8).
Стамбeни простор површинe 144 м2 условно јe подeљeн на три цeлинe – аутeнтични простор, који обухвата улазни хол, салон и Андрићeву радну собу, и изложбeни простор музeјскe поставкe добијeн адаптирањeм двe спаваћe собe. Посeбну цeлину чинe раднe канцeларијe кустоса и водича и музeјски дeпои, који су смeштeни у адаптиран простор нeкадашњих помоћних просторија – кухињe, дeвојачкe собe, купатила и дeгажмана.
Десетог децембра 1961. године тачно у 16.30, фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа VI, краљице Луизе и чланова краљевске куће, који су се сместили у фотеље испред првог реда резервисаног за председника и чланове шведске владе. Угледном скупу, др Естерлинг овако је представио добитника Нобелове награде за књижевност: „Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена”.
ДИПЛОМА НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ
Аутор фотографије: Милош Самарџић
Аутор фотографије: Милош Самарџић
Аутор фотографије: Милош Самарџић
Аутор фотографије: Милош Самарџић
Аутор фотографије: Милош Самарџић
