ITALO RONKA

O ČETIRI RETKE KNjIGE NA LATINSKOM

U VRŠAČKOJ GRADSKOJ BIBLIOTECI

(Tekst predavanja održanog krajem avgusta 2001. u Salonu Gradske biblioteke)

Predmeti ovog teksta / predavanja su četiri primerka latinskih knjiga, koje se kao retkosti (RARA), čuvaju u Gradskoj biblioteci u Vršcu. Izdvojene su između osam drugih, takođe starih knjiga na latinskom, iz istog bibliotečkog odeljenja.
To je tehnički naziv za sve one knjige koje su štampane pre 1500. godine.

Knjiga ima, u izvesnom smislu, zbunjujući naslov "Enee Silvii Epistule", to jest "Pisma Enija Silvijusa". Zapravo, samo nekoliko od ukupno 450 "epistola" nisu pisma, već su to književni i filozofski traktati, govori, papski proglasi, pa je tu čak i jedna ljubavna priča.

Autor svih tih pisanih delova bio je jedan od vodećih italijanskih humanista iz perioda kvatročenta. Bio je to Aeneas Sylvius Piccolomini (Enije Silvijus Pikolomini), izabran za papu 1458. pod imenom Pius II (Pije II). Rođen je 1405. u mestu Corsignano ( )(Siena), danas Pienza ( ). Umro je 1464. u Ankoni, upravo u vreme kada je nameravao da uputi nove krstaše u oslobeođenje Carigrada.

Izdanja iz 16. veka su takođe retka. Sadrže takozvane "brze" komentare iz dva nezaobilazna dela klasične i hrišćanske antike pod naslovima: "Priroda sveta" (De Rerum Natura) pisca Lukrecija (Lucretius) i "O božanskom gradu" (De Civitate Dei), čiji je autor Avgustin iz Hipoa (Augustinus), bolje znan kao Sveti Avgustin. Lukrecije je živeo u Rimu u prvom veku pre Hrista. Sveti Avgustin rođen je u severnoj Africi, u mestu Tagasta, u blizini ostataka Kartagine. Umro je kao kardinal Hipoa (Hippo), danas Bone ( ) u Alžiru. Bilo je to 430 godine naše ere, u vreme vandalske opsade grada.

Knjiga pod naslovom "Uvod u opštu geografiju, drevno i savremeno" potriče iz 17. veka. To je, prema Larusu (Larousse), "prvi pokušaj izrade temeljnog traktata o istoriji i političkoj geografiji.

Autor dela je jedan Nemac, po imenu Philipp Cluver (latinizirano Philippus Cluverius). Rođen je u Nancingu 1580. a umro u Lajdenu 1622. godine.

Bilo bi to što se tiče osnovnog pristupa temi.

Pritom, evo još nekoliko detalja koji se odnose na četiri pomenuta dela, a u vezi sa hronološkim sledom pojave njihovih autora.

U tom smislu, prvi pisac – Lukrecije (Titus Lucretius Carus), veliki rimski pesnik, rođen je godine 96 pre Hrista. Lukrecije je uspeo da u stihove ponekad nesumnjive lepote na latinskom prenese suštinu epikurrejske doktirine u vezi sa poreklom atoma i stalnim kretanjem svemira, nastalog od skupina čestica i praznog prostora između njih. Cilj mu je bio da putem naučnog izučavanja i neposrednim posmatranjem prirode, ljude oslobodi praznoverja i iracionalnih strahova.

Latinski tekst ove poeme, izdeljen na šest "kniga" sa po oko 1.000 stihova u svakoj od njih, pretočen je u manuskritnu formu, baš kao što je činjeno i sa svim drugim antičkim delima. Iz nepoznatih razloga (i nasuprot većini drugih drevnih tekstova) Lukrecijev rad doživeo je da ga veoma rano, tokom Srednjeg veka, prepišu i brzo zaborave. Tako se desilo da italijanski naučnik Poggio Bracciolini ( ), u vreme pohađanja Saveta 7 Sinoda u Konstanci, godine 1417, slučajno otkrije manuskript "De Rarum Natura" ("O prirodi sveta"). Pronašao ga je u prašnjavim ćelijama manastira Svetog Galena, nedaleko od Konstance.

Pođijevo otkriće utrlo je put savremenoj lukrecijanskoj filologiji. Došlo je vreme u kojem je Lukrecijev tekst mogao da se iščitava i proučava u celini. Međutim, u pojedinim svojim delovima taj je tekst bio podosta nejasan i kofuzan. Čitavi nizovi stihova bili su bez smisla, a mnogi pasusi nisu logički sledili jedni druge. Upravo zbog toga, učeni latinisti rane Renesanse (italijanski humanisti) uskoro su počeli da manipulišu ovim otkivenim starim tekstom. Činili su to s najboljom namerom da isprave sve ono što su smatrali greškama. A zapravo, oni su time samo dalje pogoršavali tekst dodajući mu svoje pretpostavke. Bila je to uobičajena praksa mnogih naučnika iz doba Renesanse. Vladala je ona sve do 19. veka, kada je uveden postupak rekonstruisanja izgubljenog starog originala poređenjem nekoliko raspoloživih manuskripta.

Istinski tvorac "tekstualnog kriticizma" (kako se pomoćna istorijska disciplina danas naziva) je nemački filolog Karl Lechmann ( ). On je razvio naučni metod upravo zasnovan na Lukrecijusovim tekstovima, načinivši od njih temeljno kritičko izdanje u Berlinu, 1850. godine.

No, vratimo se Lukrecijusovoj knjizi u vršačkoj Gradskoj biblioteci. To je frankfurtski reprint (iz 1583. godine) čuvenog renesansnog izdanja sa komentarima, prvi put štampanog 1563. u Parizu, a zahvaljujući francuskom filologu De Niju Lambenu (Denis Lambin, latinizirano Dionysius Lambinus). On je bio profesor retorike na ondašnjem Koledžu Francuske. Napisao je čitav niz komentara na dela drevnih latinskih pisaca, kao što su: Horacije, Cicero, Plaut i dr.

Posebno su zanimljiva dva predgovora. Predgovor prvom izdanju zapravo je pismo – posveta "najhrišćanskijem kralju" Šarlu IX. U njemu je data nadahnuta odbrana hrišćanske doktrine nasuprot "blasfemičnoj" epikurejskoj. Prema ovoj drugoj, nakon smrti, nema života, ljudska duša je smrtna, ovaj naš svet nije stvorio Bog, uneverzum je beskonačan, večan i sastoji se od miliona drugih, u stalnom kretanju i promenama.

Lukrecijusov pogled na fizički svet je začuđjuće savremen i ne razlikuje se mnogo od Ajnštajnovog. Čak ni neki naučnik iz doba Renesanse nije mogao da zamisli tako nešto. U svakom slučaju ni stari Pijus Lambinus. Za njega, epikurejska doktrina, koje se Lukrecijus držao, bila je štetna i beskorisna. A to nije bila Lukrecijusova, već Epikurejeva greška. Lukrecijusa je valjalo čitati kao velikog majstora nadahnute poezije i besmrtnih, predivnih stihova, koje bi svi studenti latinskog valjalo da podražavaju. A što se tiče "blasfemičnih sadržaja", njih bi trebalo osuđivati i odbaciti kao krajnje nekorisne. "Baš je žalosno", uzviknuo je jednom prilikom Lambinus, "što Lukrecijus nije izabrao platonsku ili filozofiju stoika, da na njoj bazira svoju predivnu poetiku. Da je kojim slučajem tako učinio, svet bi, kroz sva vremena, pozdravljao njegovo stvaralaštvo kao nešto najlepše i od najveće koristi".

Predgovor trećem izdanju je ogorčen napad na anonimnog plagijatora, koji je, kao svoj, štampao tekst zajedno sa komentarom uz drugo izdanje "De Rerum Natura", a što je, zapravo, bila gotovo čista kopija Lambinusovog prvog izdanja! Zapanjujući primer intelektualne krađe, baš kao što je to slučaj i sa mnogim današnjim "piratskim izdanjima" klasike.

Bez sumnje, oštroumna ponuda, međutim, sasvim nerealna. Jer, ono što potom sledi u istom pismu predstavlja najdirektnije, najdrskije i najuvredljivije pobijanje islama i islamske Svete knjige. Sve je to, bez ustručavanja, papa kvalifikovao kao "đubre, puno nesuvislih besmislica". Nasuprot tome, on je veličao apsolutnu ispravnost hrišćanske vere, kao jedinog puta spasenja. Ne treba se čuditi što sultan nikada nije odgovorio na to pismo.

Nema dovoljno mesta da bismo naveli i druge zanimljive delove iz preostala dva politička dokumenta. Biće, međutim, dovoljno da ukažemo na čuveni govor (br. 411), održan u Mantovi 27. septembra 1459. godine, u kojem papa ohrabruje zapadnoevropske hrišćanske vladare da se pridruže novom krstaškom pohodu na Turke, a pod njegovim neposrednim vođstvom. Pod brojem 142 je papska bula od 22. oktobra 1463. godine "O polasku na Turke".

Najzad, evo ostvta i na četvrti bibliotečki dragulj u Vršcu. To je: "Uvod u opštu geografiju, drevno i savremeno" Nemca Filipa Kluvera. Reč je o jednom iz mnoštva reprint izdanja, nazvanim prvim pokušajem – posle Ptolomeja – da se načini "sistematizovana rasprava o [fizičkoj], istorijskoj i političkoj geografiji". Kluver je temeljno proputovao krajevima nekoliko zapadnoevropskih i zemalja centralne Evrope. Pored "Uvoda", napisao je dragocene monografije: "O reci Rajni", "O drevnoj Nemačkoj", "O staroj Siciliji, Sardiniji i Korzici", "O staroj Italiji".

Njegov sistematično napisan "Uvod u opštu geografiju, drevno i savremeno", prvobitno tek sažetak s izvesnim istorijskim zabeleškama, nije bio završen kada je autor 1622. umro. Štampan je posthumno, dve godine docnije, u Lajdenu, a uskoro – uz stalno dodavanje novog materijala – ponovo i to u više mahova. Tako je, umesto starog Ptolomeja, ovo delo postalo uzornom Istorijskom geografijom čitave Evrope. (Ptolomejev "Uvod u geografiju" bio je nazaobilazni standard tokom više od 1.000 godina, kako na grčkom Istoku tako i na latinskom Zapadu. Nakon otkrića Amerike i oplovljavanja Afrike, Ptolomejeva predstava o našem svetu pokazale se prevaziđenom.)

Izdanje o kojem je reč štampano je sa naznakom: Wolffenbuttel, 1694. Zasniva se na proširenom izdanju iz 1661., takođe štampanom u Volfenbatelu. To staro izdanje je u međuvremenu bilo dopunjeno novim beleškama i geografskim kartama (ukupno više od 50 karata). Najzanimljiviji delovi ove obimne rasprave su oni koji se odnose na istorijsku geografiju i geografiju čovečanstva. Ti delovi obuhvataju sve, počev od drevnih i srednjovekovnih izvora, propraćenih mnoštvom zabeleški koje su bile zasnovane na Kluverovim neposrednim iskustvima i zapažanjima. U tom pogledu karakteristični su sledeći odlomci koji se odnose na stanovnike Firence i Sijene:

"Sijena", piše Kluver, "italijanski je grad, u kojem je italijanski jezik i najuzvišeniji i najprostiji, tako da tamo čak i neobrazovani seljaci govore na elegantan način". Pritom, o žiteljima Firence, Kluver kaže: "Vrlo su drski... ponositi, zavidni i nezaboravljaju nanete im uvrede... Dijalekt kojim oni govore najdraži je, zbog svoje slađanosti, i svima drugima u Italiji". Sva ova zapažanja važe i danas.

"Panonski" grad Beograd opisan je, na strani 334, ovako: "Među najčuvenije gradove Panonije spada i Taurunum, koji se u narodu naziva Beogradom, dok ga Nemci zovu Griechs-Weissenburg... Taurum, ili Alba Graeca [Beli grčki grad], na ušću Save u Dunav, osvojio je Sulejman 1520. Na drugoj obali Dunava na mestu zvanom Marošova polja, nedaleko od Beograda, Janoš Hunjadi [Joan Corvin, takođe zvan Janku, čuveni ratnik iz Transilvanije, pomenut i u prethodno citiranom pismu pape Pija II] porazio je 1456. sultana Muhameda II. Grad Beograd zaštićen je mnoštvom utvrđenja i udvojenim zidinama. U njegovim prostranim predgrađima živi mnoštvo Turaka, Grka, Jevreja, Mađara i Dalmatinaca..."

ZAKLjUČAK

Bibliotečki latinski dragulji, o kojima je ovde bilo reči, zaslužuju pažnju i šireg proučavanja i publikovanja. Ovom prilikom, međutim, zaključio bih navođenjem reči kardinala Besaronija o važnosti čuvanja starih knjiga.

Pišući iz Viterboa 31. maja 1468. venecijanskom vojvodi Kristofu Moru i nudeći, kao dar Veneciji, 482 grčka i 264 latinska izdanja, kardinal kaže: "Stare knjige su ispunjene rečima i primerima drevne mudrosti, starih običaja, zakona i verovanja. One žive, obraćaju se pričaju sa nama, opominju nas i poučavaju, podstiču nas, vraćaju nam iz dubokog pamćenja, kao obnovljene, zaboravljene stvari.

[Stare] knjige su toliko uzvišene, časne i blažene, da, ukoliko ne bi postojale, svi bismo bili prosti, neobrazovani, bez sećanja na prošlost, bez uzora [vrednih podražavanja] i bez ikakvih znanja o stvarima ljudskim i božanskim."

(Prevod s engleskog D. Tašlić)